Добитник НИН-ове награде Ивана Димић, за Глас Српске: Од писања прозе не бих могла да преживим

Преплављена емоцијама због части која јој је указана, али и телефонским честиткама, пријатеља, познаника и новинара Димићева је у само једном дану имала више од стотину пропуштених позива. Баш као што то и бива, иако је деценијама стицала углед у Атељеу 212 у Београду, али и другим позориштима, престижна награда експресно је сврстала међу књижевне звијезде.     

У паузи између два разговора београдска умјетница је, добро расположена, за "Глас Српске" открила да вјешто балансира између драме и прозе, али и који је од два жанра њена права љубав.

- Драме подразумевају потпуно други модел писања, а ја сам писац по вокацији и одувек и сам писала прозу. Књиге сам објављивала паралелно, док сам радила у позоришту и бавила се тим занатом. Нисам морала да живим од писања прозе од чега вероватно никада не бих могла да преживим - каже Димићева која је награђена за роман "Арзамас" у издању београдске "Лагуне". 

Управо због позоришне плате, додаје, имала је луксузан простор да се бави књижевношћу у затвореном простору своје собе.

- Проза ми је дража од драме, то је за мене важно, као људском бићу и као писцу. Направила сам везу између тих искустава у начину писања - признаје актуелна добитница највећег признања за роман у српској књижевности.

Форма њеног романа је нешто специфично и ново када је ријеч о књигама које су добиле НИН-ову награду.

Цијели живот се бави умјетношћу и свјесна је ситуације у којој се налазе писци, глумци, редитељи, сликари...

- Стање у уметности можемо да посматрамо из два угла, један је социолошки где ствари стоје катастрофално јер је просто култура дошла на ред за пропадање. Србија је у таквој економској ситуацији да се то одражава на све институције културе и нарочито позоришта која су скупа. Али и на књижевност јер се појављују разни неписмени текстови - примјећује Димићева која је осим што је аутор бројних драма радила и много драматизација у позориштима.

Са друге стране, каже, су умјетници који су даровити, такви се роде и не бирају околности, они ће просто радити у тишини или у јавности, али ће увек стварати.

- Али када је богатије друштво онда је све видљивије. Али то нема везе са квалитетним уметницима. Данас писана реч мало писана реч данас допире до друштва. Али допире. Мени је добро, ја сам у пензији. Сада сам на слободи, то ме може да се плати, јер је најскупље - тврди Димићева.

Увјерена је да писцима најлакше и када су тешка времена.

- Писац може да узме оловку и папир и да заврши посао. Не мора то нико да штампа, али он ће да пише о ономе што се дешава око њега. Није то филм или позориште да захтева паре да бисте нешто урадили - указује књижевница додајући да не иде толико често у позориште од када се пензионисала. 

Међутим и даље на даскама које живот значе види посебну магију.

- Волим представе и глумце, са тим људима сам провела радни век и радујем се правим причама, свима заигра срце када је добра представа. Позоришта су пример да се уметници никада не предају. Људи раде, не могу да све пусте иако нема довољно новца - завршава причу Димићева.

Поезија из Бањалуке

- Познајем дивну поезију песника из Бањалуке Предрага Бјелошевића. То су изванредни стихови. Сећам се када сам била неколико пута у овом граду колико сам била одушевљена интелектуалцима и озбиљним светом. Нисам сигурна када ће бити бањалучка премијера "Арзамаса", али је сасвим извесно да ћу и тамо промовисати роман - каже Ивана Димић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.