Dobitnik NIN-ove nagrade Ivana Dimić, za Glas Srpske: Od pisanja proze ne bih mogla da preživim
Beograd - Sa književnim perom u jednoj i olovkom dramskog pisca u drugoj Ivana Dimić stvorila je umjetničku oazu ukrašenu krunom vrijednih priznanja, a dragulj među nagradama stigao je u vidu pobjede na NIN-ovom konkursu za roman godine.
Preplavljena emocijama zbog časti koja joj je ukazana, ali i telefonskim čestitkama, prijatelja, poznanika i novinara Dimićeva je u samo jednom danu imala više od stotinu propuštenih poziva. Baš kao što to i biva, iako je decenijama sticala ugled u Ateljeu 212 u Beogradu, ali i drugim pozorištima, prestižna nagrada ekspresno je svrstala među književne zvijezde.
U pauzi između dva razgovora beogradska umjetnica je, dobro raspoložena, za "Glas Srpske" otkrila da vješto balansira između drame i proze, ali i koji je od dva žanra njena prava ljubav.
- Drame podrazumevaju potpuno drugi model pisanja, a ja sam pisac po vokaciji i oduvek i sam pisala prozu. Knjige sam objavljivala paralelno, dok sam radila u pozorištu i bavila se tim zanatom. Nisam morala da živim od pisanja proze od čega verovatno nikada ne bih mogla da preživim - kaže Dimićeva koja je nagrađena za roman "Arzamas" u izdanju beogradske "Lagune".
Upravo zbog pozorišne plate, dodaje, imala je luksuzan prostor da se bavi književnošću u zatvorenom prostoru svoje sobe.
- Proza mi je draža od drame, to je za mene važno, kao ljudskom biću i kao piscu. Napravila sam vezu između tih iskustava u načinu pisanja - priznaje aktuelna dobitnica najvećeg priznanja za roman u srpskoj književnosti.
Forma njenog romana je nešto specifično i novo kada je riječ o knjigama koje su dobile NIN-ovu nagradu.
Cijeli život se bavi umjetnošću i svjesna je situacije u kojoj se nalaze pisci, glumci, reditelji, slikari...
- Stanje u umetnosti možemo da posmatramo iz dva ugla, jedan je sociološki gde stvari stoje katastrofalno jer je prosto kultura došla na red za propadanje. Srbija je u takvoj ekonomskoj situaciji da se to odražava na sve institucije kulture i naročito pozorišta koja su skupa. Ali i na književnost jer se pojavljuju razni nepismeni tekstovi - primjećuje Dimićeva koja je osim što je autor brojnih drama radila i mnogo dramatizacija u pozorištima.
Sa druge strane, kaže, su umjetnici koji su daroviti, takvi se rode i ne biraju okolnosti, oni će prosto raditi u tišini ili u javnosti, ali će uvek stvarati.
- Ali kada je bogatije društvo onda je sve vidljivije. Ali to nema veze sa kvalitetnim umetnicima. Danas pisana reč malo pisana reč danas dopire do društva. Ali dopire. Meni je dobro, ja sam u penziji. Sada sam na slobodi, to me može da se plati, jer je najskuplje - tvrdi Dimićeva.
Uvjerena je da piscima najlakše i kada su teška vremena.
- Pisac može da uzme olovku i papir i da završi posao. Ne mora to niko da štampa, ali on će da piše o onome što se dešava oko njega. Nije to film ili pozorište da zahteva pare da biste nešto uradili - ukazuje književnica dodajući da ne ide toliko često u pozorište od kada se penzionisala.
Međutim i dalje na daskama koje život znače vidi posebnu magiju.
- Volim predstave i glumce, sa tim ljudima sam provela radni vek i radujem se pravim pričama, svima zaigra srce kada je dobra predstava. Pozorišta su primer da se umetnici nikada ne predaju. Ljudi rade, ne mogu da sve puste iako nema dovoljno novca - završava priču Dimićeva.
Poezija iz Banjaluke
- Poznajem divnu poeziju pesnika iz Banjaluke Predraga Bjeloševića. To su izvanredni stihovi. Sećam se kada sam bila nekoliko puta u ovom gradu koliko sam bila oduševljena intelektualcima i ozbiljnim svetom. Nisam sigurna kada će biti banjalučka premijera "Arzamasa", ali je sasvim izvesno da ću i tamo promovisati roman - kaže Ivana Dimić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
