Анархија и незаконитости у раду Института за нестала лица

Годинама већ, руководство Института ради у техничком мандату. И крши готово све одредбе Закона о несталим лицима. А нико не реагују- ни основачи ни законодавац. 

Консензус као законска обавеза у одлучивању трочланог Колегијума, у Институту одавно не станује. Устоличило се прегласавање и безакоње.

Вјечни директор Амор Машовић и његова вјерна сјенка Марко Јуришић против Милутина Мишића. Машовић дво-деценијски високи званичник СДА, упоредо са овом функцијом, пресједа из посланичке у одборничку фотељу, а по Закону о несталим лицима, не би смио.

И Централна евиденција несталих још 2008. године требало је да буде завршена и верификована, али до данас није ни преполовљена. Бар не сходно прописима.

"Све се опструише. И ево Институт послије не знам колико година рада није нико нашао за сходно ни да нас оцијени, ни изврши анализу, ни процијени спроводивости закона ни рада Института", каже Милутин Мишић.

Ревизија спомен костурница и мртвачница тек је на почетку. У њима више од 3.000 неидентификованих посмртних остатака или кажу, случајева, за које се не зна ни да ли подлијежу мандату Института. За чување годишње се издваја од 600.000 марака. Некада и више! Пред крај прошле године, Машовић и Јуришић, мимо закона, одлучили су да 400.000 марака намијењених за сахране идентификованих, пребаце на рачуне тужилаштава – највише сарајевског 220.000.

На истој сједници исти су одлучили да 290.000 марака намијењених за ексхумације и идентификације поново додијеле тужилаштвима, овај пут највише - Тузланском – 185.000 марака.

"Ми не знамо шта плаћамо, ми пренесемо средства на надлежна тужилаштва и они нас само извјесте да нема више пара и ми онда дамо још", додаје Мишић.

Ексхумације су посебна прича. Започете, попут сарајевске депоније, Казана, Алипашина поља или Моста, гдје су пронађене људске кости, не завршавају се. Нове - селективно отварају – у зависности од имена жртава.

Узалуд је, каже Мишић, писао ургенције. Аргументовано тражио од полицијских и тужилачких институција да се позабаве судбином Срба бар оних са постојећих спискова заробљених. Сваки такав документ пратио је нови на исту адресу, са потписом Јуришића или Машовића, у којем садржај оповргавају, а колегу дискредитују. На све ово прозвани се много не обазиру.

"Не дајем изјаве телефоном. Ја вам се захваљујем. Пошаљите ми упит и ја ћу одговорити", одоговио је кратко Јуришић.

Слали смо и упит, али опет остали без конкретних одговора. Ни ријечи о незаконитостима или селективном тражењу несталих. За два члана Колегијума, тврде већ годинама - националност жртава и не постоји. Осим када податке о броју страдалих Бошњака или Хрвата шаљу Хашком трибуналу или домаћем правосуђу.

"Ако су истекли мандати како никад није постављено питање од стране Савјета министара да ли је уопште легално донешена било која Одлука од стране било које управљачке структуре", изјавио је Милорад Којић директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

Савјет министара и надлежно Министарство за људска права нити поставља питања, нити на њих новинарима одговара. Ћути и други саоснивач Института, Међународна комисија за тражење. Одавно већ безуспјешно покушавају да са себе скину терет одговорности. Ћутолози су постали и увијек говорљиви законодавци.

"Ја вам заиста у овом тренутку могу само рећи да ту постоје проблеми који су ургентни и које треба рјешавати", ријечи су Халида Гењца, делегата у Дому народа БиХ /СДА/.

Овакве флоскуле слушамо годинама. И опет ништа. Проблеми се гомилају, национална диспропорција у броју ексхумираних и идентификованих расте. На штету српских страдалника. За 8 година идентификовано је свега 268 Срба. Наспрам 6.211 Бошњака и Хрвата.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.