Momir Ilić, proslavljeni srpski rukometaš i trener mađarskog diva Vesprema: Voz u koji sam morao da uskočim

Ovo je rezime intervjua sa Momirom Ilićem, proslavljenim srpskim rukometašem, koji je ljetos povukao potez kakav se ne povlači često i hrabro sjeo na užarenu klupu Vesprema, sa vrlo malo trenerskog iskustva stečenog na kormilu juniorskog sastava mađarskog diva.

“Bombarder sa Bukulje” ostvario je impresivnu igračku karijeru. Nakon početaka u Šamotu i dokazivanja u Kolubari i Fidelinki, napravio je iskorak u Gorenju. Odatle je zakoračio na najveću scenu, u Bundesligu, uspješno noseći dres Gumerzbaha. Uslijedile su još uspješnije epizode u rukometnim gigantima Kilu i Vespremu, sa kojima je praktično osvojio sve. Uz to, Ilić je godinama bio zaštitni znak reprezentacije Srbije, koju je 2012. godine odveo do evropskog srebra. Kada se podvuče crta, ostaće zapisano da je Moša podigao 24 trofeja, među kojima i Ligu šampiona, EHF kup, IHF Superglob...

Nekada sjajni bek, dakle, s ponosom može da se osvrne iza sebe, ali i da pogleda naprijed. Hrabro je prihvatio veliki izazov i pokazao da je spreman za novu rukometnu avanturu. Prvi trofej osvojen jesenas u SEHA ligi je dokaz da Ilić ima trenerskog šmeka i da odgovorni u Vespremu nisu pogriješili kada su mu ponudili posao.

- Prihvatio sam ponudu jer nisam imao šta da izgubim. Ne znam da li je potez bio hrabar. Ono što znam je da volim ovaj posao i da sam se za njega godinama spremao. Još kao igrač sam zapisivao treninge. Otvorila mi se neverovatna prilika da radim nešto što obožavam. Vozovi ne staju uvek. Meni je ovaj stao i sebi sam rekao da u njega uskočim ili da odustanem od trenerskog poziva. I uskočio sam. Svestan sam kakav je ovo izazov i koliko je zahtevan, pogotovo u Vespremu, koji uvek cilja najviše domete. Zahvalan sam upravi na poverenju. Oni su u meni prepoznali nešto, sigurno nisu naprasno odlučili da mi ponude klupu.

GLAS: Rukomet je religija u Vespremu. Kako su Vas navijači prihvatili kao šefa struke?

ILIĆ: Mislim da je od prve utakmice u Ligi šampiona i pobede protiv Pari Sen Žermena dosta drugačije. Publika me znala kao igrača, sada treba da me upozna kao trenera. Svestan sam da je bilo skepse, da su neki smatrali da sam premlad, da nemam iskustva ili da je Vesprem prevelik zalogaj za mene. Prihvatam to kao nešto normalno. Naravno da me ne mogu gledati kao nekog trenera koji je osvojio pregršt trofeja. Ja ih nemam, ali odnekud moram da krenem. Razumem takva razmišljanja, međutim, imam svoj cilj i put.

GLAS: Kako komentarišete podatak da ste jedini srpski trener u Ligi šampiona, kao i činjenicu da Srbija dugo godina nije imala svog stručnjaka u društvu najboljih?

ILIĆ: Drago mi je da posle dugo vremena srpska struka ima predstavnika u Ligi šampiona. To je pozitivna star. Poznajem dosta bivših reprezentativaca koje privlači trenerski poziv i nadam se da će im moj slučaj pomoći da i oni krenu istim putem. Da srpski rukomet, makar na taj način, ojačamo i udarimo temelje za dalje. S druge strane, nije pohvalno što imamo samo jednog trenera. Daj bože da nas ima više, kao Španaca recimo. Treba naša mreža da se širi.

GLAS: Vesprem ima riznicu trofeja, u njoj se nalaze gotovo svih pehari, samo jedan nedostaje, onaj iz Lige šampiona. Klub je igrao četiri finala, gubio dobijene utakmice, pet puta je zaustavljan u polufinalu. Čini se kao da je elita ukleta.

ILIĆ: Ne želim da verujem u to. Ako bih verovao u kletvu, zašto bih se bavio ovim poslom? Svaka sezona je drugačija, krećeš sa namerom da osvojiš sve. Da ne budem lažno skroman, želja mi je da osvojim Ligu šampiona. Je li realno ove sezone ili možda sledeće ili one posle, videćemo. Ovo je trogodišnji projekat. Ambicija u trećoj sezoni je F4 elite. Normalno, kao i svake godine, cilj je nacionalna titula. Ovo je proces u kojem puno toga mora da se poklopi.

GLAS: Kao trener ste probili led već na prvom izazovu, Fajnal foru SEHA lige, osvojivši trofej. Vjerujem da Vam je to bio jak vjetar u leđa i motiv pred izazove kojih ima na svim frontovima.

ILIĆ: Iskren da budem, jeste. Bio je to sami početak sezone, svega mesec dana sam radio kao trener prvog tima. Na raspolaganju sam imao dobre rukometaše, to je evidentno. Iako sam sa 70 odsto njih skupa igrao, trebalo je malo vremena da sve to “legne”. I onda je došao taj prvi pehar u SEHA ligi, koji meni dosta znači.

GLAS: Koliko je regionalno takmičenje važno za rukomet na ovim prostorima?

ILIĆ: Bitno je, kako da nije. To je nešto što pokreće ovaj sport kod nas. Što je ABA liga u košarci, to je SEHA za rukomet. Nažalost, u poslednje vreme nas je pandemija virusa korona usporila. Dosta toga sada je improvizovano. Ali, ne tako davno nije bilo. Sećam se kao igrač tog prelepog osećaja. Bilo je i zavidnog kvaliteta koji nam je dosta pomagao za održavanje forme za Ligu šampiona.

GLAS: Sa Vespremom ste igrali u Banjaluci protiv Borca. Ovdašnja publika se nada da bi se klub uskoro mogao vratiti u SEHA ligu. Smatrate li da klub to zaslužuje, s obzirom na bogatu tradiciju i istoriju?

ILIĆ: Zaslužujete takvu priliku. To me iskreno raduje. Bio bih srećan zbog Borca i Banjaluke. Nadam se da će tako biti, zbog kluba, grada, rukometa, ljudi iz kluba i navijača. Voleo bih da to bude početak puta ka stazama stare slave.

GLAS: Poslije niza neuspjeha na velikim takmičenjima Rukometni savez Srbije je napravio zaokret i za selektora imenovao Tonija Đeronu. Sa Špancem su zaduvali neki novi vjetrovi, ali je rezultat na posljednjem Evropskom prvenstvu izostao. Je li moglo bolje?

ILIĆ: Imamo dosta dobih mladih igrača, u kvalifikacijama su se pokazali jako dobro, potvrdili kvalitet. Nažalost, šampionat nije bio prema očekivanjima. Ali treba biti realan. Ako reprezentacija Srbije ima dva ili tri zaražena igrača, to se jako oseti. Nije bilo jednostavno funkcionisati sa toliko inficiranih.

GLAS: Kako ocjenjujete dosadašnji mandat selektora i treba li mu ukazati povjerenje za dalje?

ILIĆ: Pre svega, potrebno je strpljenje. Neka vreme odradi svoje. Đerona dobro radi, ima i kvalitet i specifičan stil. Njemu kao strancu treba pomoć i saveza i rukometne javnosti da svoje ideje i viziju sprovede do kraja. S njim budućnost reprezentacije nije loša. Štaviše, pozitivna je.

GLAS: Za kraj, ako biste nekad dobili poziv da sjednete na klupu reprezentacije, da li biste ga prihvatili?

ILIĆ: Da. Sigurno. Jednog dana biću selektor Srbije. Samo sad još nije vreme. Treba da “ispečem” još zanata.

Teže uz klupu

GLAS: Da li je lakše biti bitke na terenu ili uz klupu?

ILIĆ: Teže je uz klupu. Treneri koji su završavali igračke karijere to su uvek govorili, a na svom primeru to mogu da potvrdim. Kada si igrač, brineš samo o sebi, odradiš trening i ideš kući. Trenerov posao tada praktično tek počinje. To je najveća razlika, jer vodiš grupu ljudi koja ima različite potrebe i u kojoj sve treba posložiti kako biste došli do pobede i uspeha.

Španski stil

GLAS: Kao igrač imali ste priliku da učite od mnogih trenera. Koji Vam se stil najviše dopao, odnosno, u kojem smjeru pokušavate da gradite svoj trenerski pravac?

ILIĆ: Na tu temu možemo stvarno mnogo da pričamo. Normalno je da kroz igračku karijeru učite od bivših trenera, konsultujete se s njima. Poslednjih osam godina radio sam sa španskim stručnjacima i imam mnogo iskustva u tom sistemu. Klupu sam preuzeo od Davida Dejvisa, tako da nastavljam u tom pravcu. Sadašnji koncept mi se dopada, težim ka tom španskom stilu i ne vidim razlog da menjam nešto što već ima i glavu i rep.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.