Момир Илић, прослављени српски рукометаш и тренер мађарског дива Веспрема: Воз у који сам морао да ускочим

Ово је резиме интервјуа са Момиром Илићем, прослављеним српским рукометашем, који је љетос повукао потез какав се не повлачи често и храбро сјео на ужарену клупу Веспрема, са врло мало тренерског искуства стеченог на кормилу јуниорског састава мађарског дива.

“Бомбардер са Букуље” остварио је импресивну играчку каријеру. Након почетака у Шамоту и доказивања у Колубари и Фиделинки, направио је искорак у Горењу. Одатле је закорачио на највећу сцену, у Бундеслигу, успјешно носећи дрес Гумерзбаха. Услиједиле су још успјешније епизоде у рукометним гигантима Килу и Веспрему, са којима је практично освојио све. Уз то, Илић је годинама био заштитни знак репрезентације Србије, коју је 2012. године одвео до европског сребра. Када се подвуче црта, остаће записано да је Моша подигао 24 трофеја, међу којима и Лигу шампиона, ЕХФ куп, ИХФ Суперглоб...

Некада сјајни бек, дакле, с поносом може да се осврне иза себе, али и да погледа напријед. Храбро је прихватио велики изазов и показао да је спреман за нову рукометну авантуру. Први трофеј освојен јесенас у СЕХА лиги је доказ да Илић има тренерског шмека и да одговорни у Веспрему нису погријешили када су му понудили посао.

- Прихватио сам понуду јер нисам имао шта да изгубим. Не знам да ли је потез био храбар. Оно што знам је да волим овај посао и да сам се за њега годинама спремао. Још као играч сам записивао тренинге. Отворила ми се невероватна прилика да радим нешто што обожавам. Возови не стају увек. Мени је овај стао и себи сам рекао да у њега ускочим или да одустанем од тренерског позива. И ускочио сам. Свестан сам какав је ово изазов и колико је захтеван, поготово у Веспрему, који увек циља највише домете. Захвалан сам управи на поверењу. Они су у мени препознали нешто, сигурно нису напрасно одлучили да ми понуде клупу.

ГЛАС: Рукомет је религија у Веспрему. Како су Вас навијачи прихватили као шефа струке?

ИЛИЋ: Мислим да је од прве утакмице у Лиги шампиона и победе против Пари Сен Жермена доста другачије. Публика ме знала као играча, сада треба да ме упозна као тренера. Свестан сам да је било скепсе, да су неки сматрали да сам премлад, да немам искуства или да је Веспрем превелик залогај за мене. Прихватам то као нешто нормално. Наравно да ме не могу гледати као неког тренера који је освојио прегршт трофеја. Ја их немам, али однекуд морам да кренем. Разумем таква размишљања, међутим, имам свој циљ и пут.

ГЛАС: Како коментаришете податак да сте једини српски тренер у Лиги шампиона, као и чињеницу да Србија дуго година није имала свог стручњака у друштву најбољих?

ИЛИЋ: Драго ми је да после дуго времена српска струка има представника у Лиги шампиона. То је позитивна стар. Познајем доста бивших репрезентативаца које привлачи тренерски позив и надам се да ће им мој случај помоћи да и они крену истим путем. Да српски рукомет, макар на тај начин, ојачамо и ударимо темеље за даље. С друге стране, није похвално што имамо само једног тренера. Дај боже да нас има више, као Шпанаца рецимо. Треба наша мрежа да се шири.

ГЛАС: Веспрем има ризницу трофеја, у њој се налазе готово свих пехари, само један недостаје, онај из Лиге шампиона. Клуб је играо четири финала, губио добијене утакмице, пет пута је заустављан у полуфиналу. Чини се као да је елита уклета.

ИЛИЋ: Не желим да верујем у то. Ако бих веровао у клетву, зашто бих се бавио овим послом? Свака сезона је другачија, крећеш са намером да освојиш све. Да не будем лажно скроман, жеља ми је да освојим Лигу шампиона. Је ли реално ове сезоне или можда следеће или оне после, видећемо. Ово је трогодишњи пројекат. Амбиција у трећој сезони је Ф4 елите. Нормално, као и сваке године, циљ је национална титула. Ово је процес у којем пуно тога мора да се поклопи.

ГЛАС: Као тренер сте пробили лед већ на првом изазову, Фајнал фору СЕХА лиге, освојивши трофеј. Вјерујем да Вам је то био јак вјетар у леђа и мотив пред изазове којих има на свим фронтовима.

ИЛИЋ: Искрен да будем, јесте. Био је то сами почетак сезоне, свега месец дана сам радио као тренер првог тима. На располагању сам имао добре рукометаше, то је евидентно. Иако сам са 70 одсто њих скупа играо, требало је мало времена да све то “легне”. И онда је дошао тај први пехар у СЕХА лиги, који мени доста значи.

ГЛАС: Колико је регионално такмичење важно за рукомет на овим просторима?

ИЛИЋ: Битно је, како да није. То је нешто што покреће овај спорт код нас. Што је АБА лига у кошарци, то је СЕХА за рукомет. Нажалост, у последње време нас је пандемија вируса корона успорила. Доста тога сада је импровизовано. Али, не тако давно није било. Сећам се као играч тог прелепог осећаја. Било је и завидног квалитета који нам је доста помагао за одржавање форме за Лигу шампиона.

ГЛАС: Са Веспремом сте играли у Бањалуци против Борца. Овдашња публика се нада да би се клуб ускоро могао вратити у СЕХА лигу. Сматрате ли да клуб то заслужује, с обзиром на богату традицију и историју?

ИЛИЋ: Заслужујете такву прилику. То ме искрено радује. Био бих срећан због Борца и Бањалуке. Надам се да ће тако бити, због клуба, града, рукомета, људи из клуба и навијача. Волео бих да то буде почетак пута ка стазама старе славе.

ГЛАС: Послије низа неуспјеха на великим такмичењима Рукометни савез Србије је направио заокрет и за селектора именовао Тонија Ђерону. Са Шпанцем су задували неки нови вјетрови, али је резултат на посљедњем Европском првенству изостао. Је ли могло боље?

ИЛИЋ: Имамо доста добих младих играча, у квалификацијама су се показали јако добро, потврдили квалитет. Нажалост, шампионат није био према очекивањима. Али треба бити реалан. Ако репрезентација Србије има два или три заражена играча, то се јако осети. Није било једноставно функционисати са толико инфицираних.

ГЛАС: Како оцјењујете досадашњи мандат селектора и треба ли му указати повјерење за даље?

ИЛИЋ: Пре свега, потребно је стрпљење. Нека време одради своје. Ђерона добро ради, има и квалитет и специфичан стил. Њему као странцу треба помоћ и савеза и рукометне јавности да своје идеје и визију спроведе до краја. С њим будућност репрезентације није лоша. Штавише, позитивна је.

ГЛАС: За крај, ако бисте некад добили позив да сједнете на клупу репрезентације, да ли бисте га прихватили?

ИЛИЋ: Да. Сигурно. Једног дана бићу селектор Србије. Само сад још није време. Треба да “испечем” још заната.

Теже уз клупу

ГЛАС: Да ли је лакше бити битке на терену или уз клупу?

ИЛИЋ: Теже је уз клупу. Тренери који су завршавали играчке каријере то су увек говорили, а на свом примеру то могу да потврдим. Када си играч, бринеш само о себи, одрадиш тренинг и идеш кући. Тренеров посао тада практично тек почиње. То је највећа разлика, јер водиш групу људи која има различите потребе и у којој све треба посложити како бисте дошли до победе и успеха.

Шпански стил

ГЛАС: Као играч имали сте прилику да учите од многих тренера. Који Вам се стил највише допао, односно, у којем смјеру покушавате да градите свој тренерски правац?

ИЛИЋ: На ту тему можемо стварно много да причамо. Нормално је да кроз играчку каријеру учите од бивших тренера, консултујете се с њима. Последњих осам година радио сам са шпанским стручњацима и имам много искуства у том систему. Клупу сам преузео од Давида Дејвиса, тако да настављам у том правцу. Садашњи концепт ми се допада, тежим ка том шпанском стилу и не видим разлог да мењам нешто што већ има и главу и реп.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.