KOLUMNA: Stvaranje Srpske bio jedini izlaz

To je značajan jubilej, jer reč je o četvrt veka. A na ovim prostorima malo šta traje četvrt veka. Prva Jugoslavija, prvo kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom kao Kraljevina Jugoslavija živela je manje od toga, svega nepune 23 godine.

Druga, socijalistička Jugoslavija živela je duže - zvanično 47 godina, mada su je hrvatski i slovenački separatisti načeli koju godinu ranije.

Republika Srpska živi već 28 godina. Od međunarodnopravnog priznanja njene egzistencije, kao stvaraoca postojeće, sadašnje BiH koja je obrazovana upravo Dejtonskim mirovnim sporazumom i kao njenog konstitutivnog dela, prošlo je četvrt veka. Priznanje Republike Srpske učinjeno je upravo Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Prilika je to da se sa jedne duže istorijske distance osvrne na ono što je prethodilo Dejtonskom mirovnom sporazumu i ono što je sledilo posle njegovog potpisivanja u njegovoj primeni. Ima li razloga za ponos, za slavlje, ili pak za oprez i brigu? Da li je moglo bez građanskog rata? Da li smo mogli i više od Dejtonskog mirovnog sporazuma - do ostanka u sastavu SR Jugoslavije ili do pune državne samostalnosti? Da li smo mogli da dobijemo više u BiH u kojoj su nas prinudno i nasilno zadržali (jer smo mi Srbi u SRBiH hteli da ostanemo u sastavu SR Jugoslavije), prvo neutemeljenim, protivustavnim i protivpravnim i preranim priznanjem BiH, a potom i oružjem i bombama? Da li je Dejtonski mirovni sporazum izobličen, deformisan i izvitoperen u procesu njegove primene aktima i delima Saveta za implementaciju mira, njegovog Upravnog odbora i visokog predstavnika? Ako jeste, kako može da se vrati na stare i prve staze slova ovog sporazuma? Ova, a i neka druga, nenavedena pitanja su pitanja ovih dana i svih dana od 1990. godine na ovamo. Pokušaću da odgovorim samo na neka od njih i to na ona za koja mi se čini da su najvažnija. U nastavku ih redam hronološkim redom.

Da li je moglo bez građanskog rata u BiH (i Hrvatskoj)? Sledeći bukvalno razumevanje Hegela, rekli bismo nije, jer sledeći njegovu poznatu (istrgnutu) misao sve što je umno, stvarno je i sve što je stvarno, umno je. Zašto umesto građanskog rata nismo mogli da imamo plišanu revoluciju i plišani razlaz, bez omraza, krvi, razaranja i međusobnog udaljavanja u vekovima koji slede? Odgovarajući na ovo pitanje prvo ću navesti neke rečenice (ne mogu da kažem misli, jer to sadržina rečenica koje slede ne zavređuje zato što ne dosežu do časnog imena misli) koje su izgovorili Stipe Mesić i Alija Izetbegović. Prvi, koji je bio i član ondašnjeg Predsedništva SFRJ, reče po povratku u Zagreb da je on svoj zadatak, svoju misiju u Beogradu izvršio, jer Jugoslavije više nema. Dakle, zato je on i otišao u Predsedništvo SFRJ? A neki sa ovih prostora primiše od njega priznanje kao najbolji ministri. Ja od njega, iz njegovih krvavih ruku, ne bih primio ni još jedan život da me njime daruje, a kamoli šta drugo. Drugi, islamski fanatik, Alija Izetbegović, u svom pamfletu “Islamska deklaracija” reče da je Turska krenula istorijskom nizbrdicom kada se odrekla islama kao temelja svoje države i šerijatskog prava. Usput, nešto mi to nalikuje na sadašnju politiku Redžepa Tajipa Erdogana, kojom širi ratni požar na Bliskom i Srednjem istoku. Na talasu tako radikalnog stava, isti Izetbegović, u sumrak mira i “zoru” rata reče da bi pre žrtvovao mir, nego suverenu, nezavisnu i samostalnu BiH. Dodajmo tome i licemera kakav je pretvorni, lažni komunista Milan Kučan i slika će biti skoro kompletna. Dodajmo tome zelene, crvene i ine beretke, kao paravojne formacije koje su obrazovane u BiH. Dodajmo i ritualno ubijanje, da ritualno i pokazno ubijanje Srba vojnika na sarajevskoj Skenderiji, pred Domom sindikata, u stvari dečaka iz Srbije koji su vozili hranu svojim drugovima koji su bili u Domu JNA koji su sprženi u dva vozila marke “pincgauer”, potom starog svata na Baščaršiji, kao i ono u Sijekovcu, i dobićemo odgovor da bez građanskog rata nije moglo.

U stvari, možda je i moglo da su Srbi savili šije, pogazili svoj istorijski ponos i istorijski politički subjektivitet, zaboravili ko su i šta su i pristali da slepo, dezorijentisano i uplašeno kao raja služe dahiji Aliji i da budu oni koji mirno stavljaju glavu pod kamu novih ustaša ili bezobzirno pred njima beže u Srbiju ili u svet. Da li je to moglo da bude tako? Nije! Da, zaboravih i silne predloge političkog rukovodstva Srba iz ondašnje SRBiH da ona ne bude prerano priznata kao samostalna i nezavisna država, da do priznanja može da dođe tek onda kada se njeni konstitutivni narodi dogovore o njenom unutrašnjem uređenju koji su upućivani ambasadorima zapadnih država u Beogradu, a potom međunarodnim pregovaračima u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji.

Svi su oni ostali gluvi i nemi na te brojne predloge, zahteve i molbe. Zato je radna grupa koju je vodio portugalski diplomata Žoze Kutiljero bila unapred osuđena na propast, jer su je licemerno opstruisali, a na kraju i minirali ondašnji Muslimani (a današnji Bošnjaci) i Hrvati iz BiH. Kada sve to zbrojimo, bez građanskog rata nije moglo. Stoga građanski rat u BiH nije uvezen iz Srbije, već iz Hrvatske, čije su paravojne formacije ušle u severnu BiH sa jasnim strateškim ciljevima. Agresiju na BiH nije izvršila SR Jugoslavija, Republika Srbija ili Republika Crna Gora, već Hrvatska. Kažu, navodno, uz dogovor sa tzv. Vladom RBiH koju je oličavao narečeni Alija Izetbegović, naivac u politici. Republika Srpska, autentična tvorevina Srba iz BiH, izraz je njihovih autentičnih želja koje su jasno izražene na plebiscitu Srba o ostanku u sastavu SFRJ. Ako to nije moglo, ako Srbi u tzv. Republici BiH moraju da budu politička i potlačena manjina, pod vlašću hrvatsko-muslimanske koalicije, onda je jedini izlaz bio u stvaranju Republike Srpske, u početku nazvane Republikom srpskog naroda Bosne i Hercegovine, u kojoj može da obitava, živi i radi kao slobodan narod.

Uprkos brojnim osporavanjima, uprkos pokušaju da se vojno slomi, Republika Srpska je ostala i opstala. Pokušaj da se “ugura”, tj. “utera” u FBiH je propao, pa je ova tvorevina, dugo nazivana “muslimansko-hrvatskom federacijom”, zajedno sa Republikom Srpskom koja je ostala izvan njenog sastava obrazovala novu, današnju BiH. Umesto da postanu deo FBiH, narod, političko i vojno rukovodstvo Republike Srpske uspeli su da Republiku Srpsku uzdignu do nivoa potpisnice i stvaraoca sadašnje BiH i do nivoa njenog ravnopravnog ustavnog dela, federalne jedinice, uz postojanje jasnih garancija njene ravnopravnosti kroz zaštitu vitalnih interesa Republike Srpske i vitalnih nacionalnih interesa srpskog naroda.

Brojni pokušaji koji su sledili posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma da se Republika Srpska “razoruža” od svojih nadležnosti, da joj se one otmu i da ona ostane golo i puko ime nisu uspeli. Nakon “početnih uspeha” visokog predstavnika na tom planu, brzo je usledila konsolidacija i rast otpora prema toj politici u Republici Srpskoj. Republika Srpska je ostala na nogama i na njima i danas čvrsto stoji.

Ima li razloga za ponos? Ima, kako kazuju redovi iznad. Ima li razloga za oprez i brigu? Ima. Oprez prema drugim konstitutivnim narodima i njihovim neostvarenim ambicijama i planovima i prema mehanizmu međunarodnog nadzora u liku visokog predstavnika i stranih sudija u Ustavnom sudu BiH. Razlog je i zastoj u razvoju Republike Srpske, iseljavanje njenog stanovništva, kao i pandemija virusa korona. No, odlazili su i ranije. Pomagali su rodni kraj, a oni koji su ostajali imali su jaku volju i jaka pleća da izdrže i zadrže ostvareno i osvojenu slobodu. Zato nema razloga za promenu Ustava BiH. Ona će da postoji samo ovakva - visoko decentralizovana državna zajednica tri konstitutivna naroda i dve ravnopravne federalne jedince.

Na nama je da Republika Srpska, čije je postojanje i istorijska uloga priznata upravo Dejtonskim mirovnim sporazumom i dalje, još dugo, dugo traje.

(Autor je profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu i član delegacije Republike Srpske na mirovnim pregovorima u Dejtonu)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.