КОЛУМНА: Стварање Српске био једини излаз

Радомир Лукић
КОЛУМНА: Стварање Српске био једини излаз

Навршило се целих 25 година од парафирања, а у децембру ће бити и 25 година од потписивања Општег оквирног споразума о миру за БиХ у Паризу, који је широј јавности познат као Дејтонски мировни споразум.

То је значајан јубилеј, јер реч је о четврт века. А на овим просторима мало шта траје четврт века. Прва Југославија, прво као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом као Краљевина Југославија живела је мање од тога, свега непуне 23 године.

Друга, социјалистичка Југославија живела је дуже - званично 47 година, мада су је хрватски и словеначки сепаратисти начели коју годину раније.

Република Српска живи већ 28 година. Од међународноправног признања њене егзистенције, као ствараоца постојеће, садашње БиХ која је образована управо Дејтонским мировним споразумом и као њеног конститутивног дела, прошло је четврт века. Признање Републике Српске учињено је управо Дејтонским мировним споразумом.

Прилика је то да се са једне дуже историјске дистанце осврне на оно што је претходило Дејтонском мировном споразуму и оно што је следило после његовог потписивања у његовој примени. Има ли разлога за понос, за славље, или пак за опрез и бригу? Да ли је могло без грађанског рата? Да ли смо могли и више од Дејтонског мировног споразума - до останка у саставу СР Југославије или до пуне државне самосталности? Да ли смо могли да добијемо више у БиХ у којој су нас принудно и насилно задржали (јер смо ми Срби у СРБиХ хтели да останемо у саставу СР Југославије), прво неутемељеним, противуставним и противправним и прераним признањем БиХ, а потом и оружјем и бомбама? Да ли је Дејтонски мировни споразум изобличен, деформисан и извитоперен у процесу његове примене актима и делима Савета за имплементацију мира, његовог Управног одбора и високог представника? Ако јесте, како може да се врати на старе и прве стазе слова овог споразума? Ова, а и нека друга, ненаведена питања су питања ових дана и свих дана од 1990. године на овамо. Покушаћу да одговорим само на нека од њих и то на она за која ми се чини да су најважнија. У наставку их редам хронолошким редом.

Да ли је могло без грађанског рата у БиХ (и Хрватској)? Следећи буквално разумевање Хегела, рекли бисмо није, јер следећи његову познату (истргнуту) мисао све што је умно, стварно је и све што је стварно, умно је. Зашто уместо грађанског рата нисмо могли да имамо плишану револуцију и плишани разлаз, без омраза, крви, разарања и међусобног удаљавања у вековима који следе? Одговарајући на ово питање прво ћу навести неке реченице (не могу да кажем мисли, јер то садржина реченица које следе не завређује зато што не досежу до часног имена мисли) које су изговорили Стипе Месић и Алија Изетбеговић. Први, који је био и члан ондашњег Председништва СФРЈ, рече по повратку у Загреб да је он свој задатак, своју мисију у Београду извршио, јер Југославије више нема. Дакле, зато је он и отишао у Председништво СФРЈ? А неки са ових простора примише од њега признање као најбољи министри. Ја од њега, из његових крвавих руку, не бих примио ни још један живот да ме њиме дарује, а камоли шта друго. Други, исламски фанатик, Алија Изетбеговић, у свом памфлету “Исламска декларација” рече да је Турска кренула историјском низбрдицом када се одрекла ислама као темеља своје државе и шеријатског права. Успут, нешто ми то наликује на садашњу политику Реџепа Тајипа Ердогана, којом шири ратни пожар на Блиском и Средњем истоку. На таласу тако радикалног става, исти Изетбеговић, у сумрак мира и “зору” рата рече да би пре жртвовао мир, него суверену, независну и самосталну БиХ. Додајмо томе и лицемера какав је претворни, лажни комуниста Милан Кучан и слика ће бити скоро комплетна. Додајмо томе зелене, црвене и ине беретке, као паравојне формације које су образоване у БиХ. Додајмо и ритуално убијање, да ритуално и показно убијање Срба војника на сарајевској Скендерији, пред Домом синдиката, у ствари дечака из Србије који су возили храну својим друговима који су били у Дому ЈНА који су спржени у два возила марке “пинцгауер”, потом старог свата на Башчаршији, као и оно у Сијековцу, и добићемо одговор да без грађанског рата није могло.

У ствари, можда је и могло да су Срби савили шије, погазили свој историјски понос и историјски политички субјективитет, заборавили ко су и шта су и пристали да слепо, дезоријентисано и уплашено као раја служе дахији Алији и да буду они који мирно стављају главу под каму нових усташа или безобзирно пред њима беже у Србију или у свет. Да ли је то могло да буде тако? Није! Да, заборавих и силне предлоге политичког руководства Срба из ондашње СРБиХ да она не буде прерано призната као самостална и независна држава, да до признања може да дође тек онда када се њени конститутивни народи договоре о њеном унутрашњем уређењу који су упућивани амбасадорима западних држава у Београду, а потом међународним преговарачима у оквиру Мировне конференције о Југославији.

Сви су они остали глуви и неми на те бројне предлоге, захтеве и молбе. Зато је радна група коју је водио португалски дипломата Жозе Кутиљеро била унапред осуђена на пропаст, јер су је лицемерно опструисали, а на крају и минирали ондашњи Муслимани (а данашњи Бошњаци) и Хрвати из БиХ. Када све то збројимо, без грађанског рата није могло. Стога грађански рат у БиХ није увезен из Србије, већ из Хрватске, чије су паравојне формације ушле у северну БиХ са јасним стратешким циљевима. Агресију на БиХ није извршила СР Југославија, Република Србија или Република Црна Гора, већ Хрватска. Кажу, наводно, уз договор са тзв. Владом РБиХ коју је оличавао наречени Алија Изетбеговић, наивац у политици. Република Српска, аутентична творевина Срба из БиХ, израз је њихових аутентичних жеља које су јасно изражене на плебисциту Срба о останку у саставу СФРЈ. Ако то није могло, ако Срби у тзв. Републици БиХ морају да буду политичка и потлачена мањина, под влашћу хрватско-муслиманске коалиције, онда је једини излаз био у стварању Републике Српске, у почетку назване Републиком српског народа Босне и Херцеговине, у којој може да обитава, живи и ради као слободан народ.

Упркос бројним оспоравањима, упркос покушају да се војно сломи, Република Српска је остала и опстала. Покушај да се “угура”, тј. “утера” у ФБиХ је пропао, па је ова творевина, дуго називана “муслиманско-хрватском федерацијом”, заједно са Републиком Српском која је остала изван њеног састава образовала нову, данашњу БиХ. Уместо да постану део ФБиХ, народ, политичко и војно руководство Републике Српске успели су да Републику Српску уздигну до нивоа потписнице и ствараоца садашње БиХ и до нивоа њеног равноправног уставног дела, федералне јединице, уз постојање јасних гаранција њене равноправности кроз заштиту виталних интереса Републике Српске и виталних националних интереса српског народа.

Бројни покушаји који су следили после потписивања Дејтонског мировног споразума да се Република Српска “разоружа” од својих надлежности, да јој се оне отму и да она остане голо и пуко име нису успели. Након “почетних успеха” високог представника на том плану, брзо је уследила консолидација и раст отпора према тој политици у Републици Српској. Република Српска је остала на ногама и на њима и данас чврсто стоји.

Има ли разлога за понос? Има, како казују редови изнад. Има ли разлога за опрез и бригу? Има. Опрез према другим конститутивним народима и њиховим неоствареним амбицијама и плановима и према механизму међународног надзора у лику високог представника и страних судија у Уставном суду БиХ. Разлог је и застој у развоју Републике Српске, исељавање њеног становништва, као и пандемија вируса корона. Но, одлазили су и раније. Помагали су родни крај, а они који су остајали имали су јаку вољу и јака плећа да издрже и задрже остварено и освојену слободу. Зато нема разлога за промену Устава БиХ. Она ће да постоји само оваква - високо децентрализована државна заједница три конститутивна народа и две равноправне федералне јединце.

На нама је да Република Српска, чије је постојање и историјска улога призната управо Дејтонским мировним споразумом и даље, још дуго, дуго траје.

(Аутор је професор уставног права на Универзитету у Источном Сарајеву и члан делегације Републике Српске на мировним преговорима у Дејтону)

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана