Rovarenje i slikanje

Sa ogromnom dozom ushićenja dočekana je u FBiH izjava Svena Alkalaja izrečena početkom mjeseca da će 19. marta razgovarati sa američkim državnim sekretarom Markom Rubiom. Najavio je to lično ambasador BiH u Vašingtonu samo dan nakon što je Rubio na "Iksu" opleo po Miloradu Dodiku. Susret je, činilo se, trebalo da bude svojevrsno finale procesa uspostavljanja kontakata bošnjačke političke strukture sa novom američkom administracijom.

Objavili smo nekoliko dana kasnije u "Glasu" tekst u kojem smo otkrili da je Alkalaj masno slagao najavljujući susret sa prvim saradnikom Donalda Trampa. Saznali smo tada da nije u pitanju nikakav bilateralni susret, nego sastanak Rubija sa desetinom akreditovanih ambasadora. Jedini logičan zaključak bio je da Alkalaj može samo da se slika sa Rubiom. Na kraju, sastanak se uopšte nije dogodio, jer je američki zvaničnik morao na hitan sastanak u Bijelu kući pa je Alkalaj ostao čak i bez slike.

Ova situacija zgodno je prikazala sav obim djelovanja Bošnjaka u oblasti spoljne politike BiH, koja bi trebalo da bude zajednička, utvrđena konsenzusom u Predsjedništvu BiH, koje je jedino ovlašćeno da je vodi. Nesporno je da sarajevski kadrovi u diplomatiji, naročito oni koji su na bitnim svjetskim adresama, koriste to pozicioniranje da bi u maksimalnoj mogućoj mjeri rovarili protiv Republike Srpske. U određenoj mjeri to im i uspijeva, ali povremeno blamiranje poput ovog, blamu inače sklonog, Alkalaja pokazuje da i ne štima u toj priči baš sve kako bi trebalo.

Što se tiče pozicije Republike Srpske, to blamiranje i nije nešto što bi previše trebalo da oduševljava Banjaluku. Rubio je na "Iksu" rekao to što je rekao, iako su mnogi pročitali samo prvu rečenicu pa krenuli da slave, ali ta poruka, kao i ona izrečena nekoliko dana kasnije o tome da Americi nije potrebno još jedno žarište, svakako je poruka na koju je potrebno posebno obratiti pažnju.

Ono na šta je još više potrebno obratiti pažnju jeste delegiranje srpskih kadrova na pozicije u takozvanoj diplomatsko-konzularnoj mreži. Prethodne godine, pa i decenije, pokazale su da koliko su god Bošnjaci skloni lobiranju i rovarenju, toliko su Srbi neprimjetni i pasivni, toliko da se gotovo niko ne sjeća da su srpski kadrovi svojevremeno zaista sjedili u foteljama u Vašingtonu ili Njujorku. Oni su svi skupa za Srpsku uradili jedno veliko ništa.

Otuda koliko god stanje unutar zemlje bilo nategnuto i napeto, koliko god sve vodilo njenom raspadu, ne bi bilo zgoreg razmisliti o dramatičnoj promjeni spoljnopolitičke taktike Republike Srpske, što zahtijeva složen i sveobuhvatan pristup, izuzet od površnosti i diletantizma, mnogo dublji i od pukog podmuklog rovarenja i slikanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.