Роварење и сликање

Са огромном дозом усхићења дочекана је у ФБиХ изјава Свена Алкалаја изречена почетком мјесеца да ће 19. марта разговарати са америчким државним секретаром Марком Рубиом. Најавио је то лично амбасадор БиХ у Вашингтону само дан након што је Рубио на "Иксу" оплео по Милораду Додику. Сусрет је, чинило се, требало да буде својеврсно финале процеса успостављања контаката бошњачке политичке структуре са новом америчком администрацијом.

Објавили смо неколико дана касније у "Гласу" текст у којем смо открили да је Алкалај масно слагао најављујући сусрет са првим сарадником Доналда Трампа. Сазнали смо тада да није у питању никакав билатерални сусрет, него састанак Рубија са десетином акредитованих амбасадора. Једини логичан закључак био је да Алкалај може само да се слика са Рубиом. На крају, састанак се уопште није догодио, јер је амерички званичник морао на хитан састанак у Бијелу кући па је Алкалај остао чак и без слике.

Ова ситуација згодно је приказала сав обим дјеловања Бошњака у области спољне политике БиХ, која би требало да буде заједничка, утврђена консензусом у Предсједништву БиХ, које је једино овлашћено да је води. Неспорно је да сарајевски кадрови у дипломатији, нарочито они који су на битним свјетским адресама, користе то позиционирање да би у максималној могућој мјери роварили против Републике Српске. У одређеној мјери то им и успијева, али повремено бламирање попут овог, бламу иначе склоног, Алкалаја показује да и не штима у тој причи баш све како би требало.

Што се тиче позиције Републике Српске, то бламирање и није нешто што би превише требало да одушевљава Бањалуку. Рубио је на "Иксу" рекао то што је рекао, иако су многи прочитали само прву реченицу па кренули да славе, али та порука, као и она изречена неколико дана касније о томе да Америци није потребно још једно жариште, свакако је порука на коју је потребно посебно обратити пажњу.

Оно на шта је још више потребно обратити пажњу јесте делегирање српских кадрова на позиције у такозваној дипломатско-конзуларној мрежи. Претходне године, па и деценије, показале су да колико су год Бошњаци склони лобирању и роварењу, толико су Срби непримјетни и пасивни, толико да се готово нико не сјећа да су српски кадрови својевремено заиста сједили у фотељама у Вашингтону или Њујорку. Они су сви скупа за Српску урадили једно велико ништа.

Отуда колико год стање унутар земље било натегнуто и напето, колико год све водило њеном распаду, не би било згорег размислити о драматичној промјени спољнополитичке тактике Републике Српске, што захтијева сложен и свеобухватан приступ, изузет од површности и дилетантизма, много дубљи и од пуког подмуклог роварења и сликања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.