Vule Žurić, književnik i esejista, za “Glas Srpske”: Dobro smo obučeni za propast svijeta

Rekao je ovo za “Glas Srpske”, Vule Žurić, pisac, scenarista i esejista objašnjavajući zašto je njegova posljednja knjiga antologija “Forenzika Itake”, svojevrsna rekapitulacija kratke forme koju je pisao tokom tri decenije karijere, iako su romani danas daleko popularniji kod izdavača i publike, uključujući i njegov opus.

Prema njegovim riječima, pisanje kratke forme je brušenje pripovjedačke tehnike i književnog glasa.

- Da bi se pisac suočio s procesom rada na romanu, mora prvo u potpunosti da ovlada brojnim pripovedačkim tehnikama, da oseti snagu svoga glasa, ali i da nauči kako da se u potpunosti prepusti osnovnoj ideji koja ga je naterala da uopšte i razmišlja o upuštanju u taj dugotrajan i zahtevan posao. I zato, bez obzira na to što sam do sada napisao i objavio više romana nego zbirki priča, svakom pisanju pristupam kao svakodnevnom suočavanju sa izazovom pisanja rečenice. A čim se radu na svakoj novoj rečenici radujem, znači da ima još toga da o pisanju naučim - rekao je Žurić.

GLAS: Koliko je teško bilo probrati priče za ovu antologiju, da ne ponavljamo onu čuvenu “da su sva djeca jednaka za roditelje”, ali trebalo je izbor svesti na prihvatljivu dužinu knjige. Da li ste taj nezahvalni zadatak “književnog čedomorstva” prepustili drugima ili ste sami pravili rezove?

ŽURIĆ: U dogovoru sa urednikom izdanja Dejanom Mihailovićem, priče sam birao ja, a on je izbor aminovao.

Kada sam se upustio u posao, nisam znao kako će on teći i šta će nakon propuštanja kroz čitalačko sito, na kraju, preostati. Ispostavilo se kako sam bio rigorozan prema pričama iz ranog perioda, dok su najbolje prošle priče iz zbirke “Katenačo”. U knjizi se nalaze i dve priče koje su do sada bile objavljene u književnim časopisima.

GLAS: Izlaskom romana “Pomor i strah” 2018. godine stekli ste neželjeni status proroka “pandemije”, što Vam nije bio cilj, ali s ove distance, kako gledate na sam roman i pandemijsku stvarnost koju smo nažalost svi proživjeli?

ŽURIĆ: Tokom nekoliko prvih meseci trajanja pandemije novinari su mi postavljali pitanja kao da sam kakav ekspert za zarazne bolesti i zaražena društva. A ja “Pomor i strah” naravno nisam pisao kao neki priručnik za preživljavanje u vanrednim sanitarnim uslovima, nego mi je priča o kugi u Irigu 1795. godine poslužila da izložim neka svoja shvatanja o odnosima evropske birokratije i našeg načina života. Način na koji su u prethodne dve i po godine državni sistemi tretirali svoje podanike pokazuju da se od kraja osamnaestog veka do danas ama baš ništa nije promenilo.

GLAS: Povratak u normalu po svemu sudeći veoma je spor i težak?

ŽURIĆ: Povratka, jasno je - nema. Neko se lakše, a neko teže privikava na ono što je proglašeno “novom normalnošću”, a što svako normalan doživljava kao ovaploćenje Orvelovskog totalitarizma. Svet, dakle, nezadrživo napreduje ka sve suštinskijim izazovima, a mi se, usled nevolja kroz koje smo prošli prethodnih tridesetak godina, osećamo obučeni za sve ono što nas tek čeka u ovom sve transparentnijem sunovratu.

GLAS: Vaše priče i romani, iako su protkani stvarnim ličnostima od Ćopića preko Tita i Ive Lole Ribara do Madone, ne robuju žanrovskim ni stilskim standardima u njihovom korištenju u literarnim potrebama Vaše proze. Ne vjerujete u kanone u pisanju ili je piscu i njegovoj slobodi stvarno sve dozvoljeno?

ŽURIĆ: Sloboda umetničkog izražavanja vas obavezuje da govorite istinu i samo istinu. Da bi čitaoci istinu prepoznali, morate da znate da ispričate priču. A da biste znali da ispričate priču, morate da vladate svim, žanrovskim i stilskim standardima, te da poznajete kanon ne biste li ga sve vreme dovodili u pitanje.

Moji čitalački afiniteti su moje pisanje obeležili permanentnim interesovanjem za živote i smrti istorijskih ličnosti. Istorija je samo pozornica na kojoj “poznate ličnosti” želim da prikažem kao obične ljude.

GLAS: Teško je reći da ne pišete, ima Vas svuda od eseja preko scenarija do antologija ali novi roman se čeka prilično dugo za Vaš uobičajeni ritam?

ŽURIĆ: Možda je pandemija poremetila taj ritam. Ili bih, i da je nije bilo, opet napravio ovoliku pauzu. Ideja, hvala bogu, ima. I to sasvim konkretnih. Tu se vraćamo na početak našeg razgovora i priču o imperativu “imanja romana”. Ispada da ne radite ništa ako često ne objavljujete nove romane. A i sami ste rekli da, u mom slučaju, to nije tako. Zato mislim da će se prvo pojaviti knjiga nefikcijske proze, gde će biti sabrani tekstovi objavljeni na sajtu RTS-a, na portalu magazina “OKO”, dok za roman na kome upravo radim ima, valjda, vremena.

GLAS: Brojne svoje književne, sportske i kulturne heroje ste uvrstili u svoju prozu, ali ko su ljudi koji su svojim umjetničkim i životnim djelom inspirisali Vaš ukus a potom i stil?

ŽURIĆ: Sve ih je više. Svako čitanje jeste prilika da otkrijete nekog novog superheroja naše ili neke druge kulture, a da onda nastojite da o njemu saznate što više.

GLAS: Imate zanimljivo geografsko i porodično porijeklo s korijenima razgranatim preko cijelog Balkana (pa čak i šire) s burnim iskustvima predaka. Kako sebe definišete kao pisca i čiji je pisac neko ko nosi genom s prilično komplikovanom i reklo bi se kontradiktornom strukturom?

ŽURIĆ: Tolika raznolikost mi je i omogućila da bez ikakvog dvoumljenja oduvek uživam sve vrline i mane pripadanja jugoslovenskom kulturnom prostoru, te da se, od prvog objavljenog teksta u sarajevskom časopisu “Književna revija”, osećam pripadnikom srpske književnosti. Ne gajim, ni najmanju identitetsku sumnju, niti svoje osećanje pripadnosti vidim kao dvojnost, već privilegiju da za svoje najbliže i najmilije smatram i Njegoša i Gundulića, i Kočića i Matoša, i Andrića i Crnjanskog i Krležu, i Ćopića i Kulenovića, i Aleksandra Tišmu i Ranka Marinkovića, i Gorana Petrovića i Đorđa Matića.

Humor

GLAS: Vaša proza obiluje naglašenim humorom i sarkazmom, generalno važimo za duhovito podneblje, iako se ovdje i dalje humor potcjenjuje kao žanr, dok se tragedija ili naturalistička drama i dalje prilično neobjektivno glorifikuje. Ko se danas plaši smijeha?

ŽURIĆ: Isti oni koji po onoj kiši u filmu “Andrej Rubljov” Andreja Tarkovskog, presude čoveku koji je u staji, imitirajući ih, okupljenom narodu smehom prekraćivao dan. Ali ne treba zaboraviti i one koji moćnicima revnosno prijave takve “sumnjive radnje”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.