Вуле Журић, књижевник и есејиста, за “Глас Српске”: Добро смо обучени за пропаст свијета

Рекао је ово за “Глас Српске”, Вуле Журић, писац, сценариста и есејиста објашњавајући зашто је његова посљедња књига антологија “Форензика Итаке”, својеврсна рекапитулација кратке форме коју је писао током три деценије каријере, иако су романи данас далеко популарнији код издавача и публике, укључујући и његов опус.

Према његовим ријечима, писање кратке форме је брушење приповједачке технике и књижевног гласа.

- Да би се писац суочио с процесом рада на роману, мора прво у потпуности да овлада бројним приповедачким техникама, да осети снагу свога гласа, али и да научи како да се у потпуности препусти основној идеји која га је натерала да уопште и размишља о упуштању у тај дуготрајан и захтеван посао. И зато, без обзира на то што сам до сада написао и објавио више романа него збирки прича, сваком писању приступам као свакодневном суочавању са изазовом писања реченице. А чим се раду на свакој новој реченици радујем, значи да има још тога да о писању научим - рекао је Журић.

ГЛАС: Колико је тешко било пробрати приче за ову антологију, да не понављамо ону чувену “да су сва дјеца једнака за родитеље”, али требало је избор свести на прихватљиву дужину књиге. Да ли сте тај незахвални задатак “књижевног чедоморства” препустили другима или сте сами правили резове?

ЖУРИЋ: У договору са уредником издања Дејаном Михаиловићем, приче сам бирао ја, а он је избор аминовао.

Када сам се упустио у посао, нисам знао како ће он тећи и шта ће након пропуштања кроз читалачко сито, на крају, преостати. Испоставило се како сам био ригорозан према причама из раног периода, док су најбоље прошле приче из збирке “Катеначо”. У књизи се налазе и две приче које су до сада биле објављене у књижевним часописима.

ГЛАС: Изласком романа “Помор и страх” 2018. године стекли сте нежељени статус пророка “пандемије”, што Вам није био циљ, али с ове дистанце, како гледате на сам роман и пандемијску стварност коју смо нажалост сви проживјели?

ЖУРИЋ: Током неколико првих месеци трајања пандемије новинари су ми постављали питања као да сам какав експерт за заразне болести и заражена друштва. А ја “Помор и страх” наравно нисам писао као неки приручник за преживљавање у ванредним санитарним условима, него ми је прича о куги у Иригу 1795. године послужила да изложим нека своја схватања о односима европске бирократије и нашег начина живота. Начин на који су у претходне две и по године државни системи третирали своје поданике показују да се од краја осамнаестог века до данас ама баш ништа није променило.

ГЛАС: Повратак у нормалу по свему судећи веома је спор и тежак?

ЖУРИЋ: Повратка, јасно је - нема. Неко се лакше, а неко теже привикава на оно што је проглашено “новом нормалношћу”, а што свако нормалан доживљава као оваплоћење Орвеловског тоталитаризма. Свет, дакле, незадрживо напредује ка све суштинскијим изазовима, а ми се, услед невоља кроз које смо прошли претходних тридесетак година, осећамо обучени за све оно што нас тек чека у овом све транспарентнијем суноврату.

ГЛАС: Ваше приче и романи, иако су проткани стварним личностима од Ћопића преко Тита и Иве Лоле Рибара до Мадоне, не робују жанровским ни стилским стандардима у њиховом кориштењу у литерарним потребама Ваше прозе. Не вјерујете у каноне у писању или је писцу и његовој слободи стварно све дозвољено?

ЖУРИЋ: Слобода уметничког изражавања вас обавезује да говорите истину и само истину. Да би читаоци истину препознали, морате да знате да испричате причу. А да бисте знали да испричате причу, морате да владате свим, жанровским и стилским стандардима, те да познајете канон не бисте ли га све време доводили у питање.

Моји читалачки афинитети су моје писање обележили перманентним интересовањем за животе и смрти историјских личности. Историја је само позорница на којој “познате личности” желим да прикажем као обичне људе.

ГЛАС: Тешко је рећи да не пишете, има Вас свуда од есеја преко сценарија до антологија али нови роман се чека прилично дуго за Ваш уобичајени ритам?

ЖУРИЋ: Можда је пандемија пореметила тај ритам. Или бих, и да је није било, опет направио оволику паузу. Идеја, хвала богу, има. И то сасвим конкретних. Ту се враћамо на почетак нашег разговора и причу о императиву “имања романа”. Испада да не радите ништа ако често не објављујете нове романе. А и сами сте рекли да, у мом случају, то није тако. Зато мислим да ће се прво појавити књига нефикцијске прозе, где ће бити сабрани текстови објављени на сајту РТС-а, на порталу магазина “ОКО”, док за роман на коме управо радим има, ваљда, времена.

ГЛАС: Бројне своје књижевне, спортске и културне хероје сте уврстили у своју прозу, али ко су људи који су својим умјетничким и животним дјелом инспирисали Ваш укус а потом и стил?

ЖУРИЋ: Све их је више. Свако читање јесте прилика да откријете неког новог суперхероја наше или неке друге културе, а да онда настојите да о њему сазнате што више.

ГЛАС: Имате занимљиво географско и породично поријекло с коријенима разгранатим преко цијелог Балкана (па чак и шире) с бурним искуствима предака. Како себе дефинишете као писца и чији је писац неко ко носи геном с прилично компликованом и рекло би се контрадикторном структуром?

ЖУРИЋ: Толика разноликост ми је и омогућила да без икаквог двоумљења одувек уживам све врлине и мане припадања југословенском културном простору, те да се, од првог објављеног текста у сарајевском часопису “Књижевна ревија”, осећам припадником српске књижевности. Не гајим, ни најмању идентитетску сумњу, нити своје осећање припадности видим као двојност, већ привилегију да за своје најближе и најмилије сматрам и Његоша и Гундулића, и Кочића и Матоша, и Андрића и Црњанског и Крлежу, и Ћопића и Куленовића, и Александра Тишму и Ранка Маринковића, и Горана Петровића и Ђорђа Матића.

Хумор

ГЛАС: Ваша проза обилује наглашеним хумором и сарказмом, генерално важимо за духовито поднебље, иако се овдје и даље хумор потцјењује као жанр, док се трагедија или натуралистичка драма и даље прилично необјективно глорификује. Ко се данас плаши смијеха?

ЖУРИЋ: Исти они који по оној киши у филму “Андреј Рубљов” Андреја Тарковског, пресуде човеку који је у стаји, имитирајући их, окупљеном народу смехом прекраћивао дан. Али не треба заборавити и оне који моћницима ревносно пријаве такве “сумњиве радње”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.