Tanja Bošković za “Glas Srpske”: Naša djeca će zaboraviti da govore i da pišu

Kazala je to za “Glas Srpske” glumica Tanja Bošković govoreći o vremenu u kojem živimo i prijateljstvima, u susret kabareu “Dobrodošli u kabare Beograd”, koji će zajedno sa glumcem Radetom Marjanovićem odigrati u srijedu, u 20 časova, u Banskom dvoru u Banjaluci.

- Ako budemo baš sve upropastili, neće biti dobro. Ako nam sve bude tužno i oporo, neće biti dobro. Možda da ostavljamo više smeha, više ljubavi, više da se trudimo da popravimo šta se popraviti može bar u svom dvorištu - dodaje glumica.

GLAS: Ovim kabareom prisjećate se i prijateljstava. Šta pravo prijateljstvo znači u životu?

BOŠKOVIĆ: Rade i ja se družimo preko 50 godina, a imam još ljudi koji su dugo u mom životu. To je dar od Boga, to što imam prijateljstva koja traju preko pola veka. Videćete, sve ostalo ćete zaboraviti kad dođete u moje godine, jedino važno je to šta ste odgajili od prijateljstava, koliko ste dobro dali i koliko ste od toga dobro primili. Sve je u tome, celo zadovoljstvo životom je u prijateljstvu i ljudskoj ljubavi, dubokoj, ozbiljnoj i pripadajućoj.

GLAS: Je li ljubav jedini pravi kriterijum kojim bi trebalo da se vodimo?

BOŠKOVIĆ: Da, uostalom, poziv od Boga je takav. Mi smo dobili ljubav u srce kao garanciju Božije ljubavi i kao zalog za smisao sopstvenog života. Ako to ne gajimo, ako toga nema, znači da smo mnogo promašili.

GLAS: Čini se da nam danas svima treba više ljubavi...

BOŠKOVIĆ: Da Vam kažem, treba nam utehe, koju ćemo nuditi drugima i primati od drugih. Uopšte okrenutost prema drugome, prema boljitku bližnjeg, pa čak i onog za koga nam se čini da nas ne voli i da čini sve protiv nas. Ljubav je neodoljiva, tako da jedino ljubavlju i dobrotom možete da uzvratite. Naravno, nismo u stanju u svakom trenutku, jer su i okolnosti takve. Ako vas neko životno ugrožava, ljubavlju možete donekle, a odnekle imate obavezu da branite Božiju tvorevinu i svoju porodicu, a u krajnjem slučaju i svoj integritet i identitet. Rđavim uticajima su nam ugroženi i integritet i identitet. Gledam s kakvom agresijom se nastupa prema ćirilici, na to sam veoma osetljiva.

GLAS: Jednom prilikom ste rekli da je njegovanje jezika i ćirilice Vaš poziv. Kako posmatrate položaj srpskog jezika?

BOŠKOVIĆ: Jezik i ćirilicu moramo braniti od agresije nas samih ili bar onih koji ne misle ovako kao ja. Ćirilica je najsavršenije pismo na svetu i kao takvo treba da ga sačuvamo, kao što moramo čuvati sopstvenu veru i jezik. Jezik se obogaćuje i tuđicama, to se činilo i u davna vremena. Naš jezik je obogaćen turskim rečima i on je postao deo arhaičnog jezika, ali moramo ga čuvati od agresivnijih navika u govoru koje dolaze sa drugih strana. Ne volim skraćenice, ta količina skraćenica mi je nepodnošljiva. Naša deca će zaboraviti da govore, kao što će zaboraviti da pišu. Gledate kako pisana slova nauče u drugom osnovne i više ih ne koriste, jer se uglavnom koristi tipkanje. Smatraju da je važno da uvezemo veštačku inteligenciju. To se čini s ozbiljnim razlogom, da se zapostavi prirodna inteligencija koja je postala jedna nepoželjna stvar.

GLAS: Kako možemo da utičemo na to?

BOŠKOVIĆ: Možemo da se potrudimo da stvaramo bolje ljude, a ne samo da mislimo o tome kako ćemo brzom informacijom nadomestiti sve što nam je potrebno za život. Da biste ljubav uspostavljali, morate da budete čovek, da ne zavisite od toga da li ima struje ili ne. Džaba nam sva veštačka inteligencija, jer onog časa kad nestane struje, nestaje sve. Relativnost svega toga me uznemirava, jer osim što je moguća i česta manipulacija, a ne volim manipulaciju, mislim da je rđava disciplina, i da bismo morali da se potrudimo oko onih bazičnih stvari.

GLAS: Bombarduju nas informacijama i raznolikim sadržajima. Koliko je važno biti sam sa sobom? Kako postižete duhovni sklad?

BOŠKOVIĆ: Trudim se da biram obaveze koje su mi prijatne, to mogu sad kad sam već deset godina u penziji. Naučila sam da razlikujem bitno od nebitnog. I svoju decu sam pokušala da naučim tome da razlikuju brzo od temeljnog, da razlikuju na šta mogu da utiču, a na šta ne mogu, da se ne okreću na one stolove koji su prazni, nego da idu tamo gde za njih ima duhovne i ljubavne hrane. To su jednostavne stvari, obične su i primenljive u svakodnevnom životu. To je važno, a sve ostalo može, a i ne mora da bude. Informacije i brzina me ne zanimaju. Događaji, i to prikazivanje ko je gde bio. Neukusno je zavirivati u tuđe živote, a to vam se nudi kao sadržaj većine medija. Na nivou događaja ne zanima me ništa izvan polja umetnosti. Ne dam da mi neko uguši misao zato što me zatrpava informacijama i bukom. Buku ne volim, volim muziku, muzika i buka se razlikuju. To smo zaboravili, a nema potrebe.

GLAS: Da, mnoge lijepe stvari smo nekako zaboravili.

BOŠKOVIĆ: Da, ali ne moramo da podležemo tim stvarima. Znam šta je svrha, ali ta svrha nije dobra za živa čoveka. Iz zapadne civilizacije smo uvezli taj način. Zapadna civilizacija uglavnom najgorim stvarima ulazi u gorštačke narode, a naš narod jeste gorštački. Izađite samo malo iz grada, idite među one ljude koji možda nemaju mnogo škole, ali imaju mnogo mudrosti, koji ne žive u gradovima, srešćete takve mudrace, filozofe koji govore dobar jezik i umeju suvislu misao na jednostavan način da vam prenesu i da vas oplemene. To je važno, da li nas informacije koje dobijamo sa svih strana oplemenjuju ili od nas prave veštački inteligentna, pa ne mogu reći ni bića, to je neko jadno postojanje u dve dimenzije. Krajnje nezanimljivo, ne pokreću mi maštu. Ne okrećem se tamo, to je moj put i način. Imam pravo da budem neobaveštena. Ne bavim se politikom, a samo političari moraju da budu na tom nivou obaveštenosti. Zato prezirem demokratiju, grozim se kad od mene očekuju mišljenje ni na osnovu čega. Ne mogu imati mišljenje o stvarima o kojima ne znam ništa. Ali me i ne interesuju. Retko uzmem novine u šake, a kad uzmem, onda se zgrozim i shvatim da to nije razlog zašto sam naučila da čitam, čitanje služi nečemu drugom i čitam neke potpuno druge stvari.

GLAS: Šta trenutno čitate?

BOŠKOVIĆ: Pa evo izašla je nova knjiga “Poziv na bis - Žanka Stokić” iz pera književnice za decu Gordane Vlajić i to mi je bilo veoma zanimljivo. Ova knjiga je boje jorgovana, namenjena je deci i onima koji su sačuvali dete u sebi. Modernim jezikom se obraća današnjoj deci i priča o Žanki Stokić jezikom koji je pun arhaizama. Deca mogu da čuju reči kao što su abadžija ili rabadžija. Govori o izuzetnoj ženi. Žanka Stokić je najveća srpska glumica, čuvarka sam uspomene na Žanku sledećih godinu dana i o tome ću da se staram. Skloni smo zaboravima velikih umetnika. Ne treba zaboraviti da je Žanka Stokić prokrčila putanju za dostojanstvo glumačkog posla.

GLAS: Znamo da je Žanka imala tragičnu sudbinu, je li položaj glumica danas bolji?

BOŠKOVIĆ: Zahvaljujući njoj i Miri Stupici bolji jeste. Nije sjajan, ali verovatno se ta privilegija, da se bavimo nečim što volimo i bez čega ne možemo, plaća tom cenom. Svaka šuša može da prođe pored vas, da vas nagazi na nogu i da vam kaže kako je, osim što je efemerno, potpuno i besmisleno to raspeće vašeg života ako se bavite umetnošću, a naročito umetnošću glume. Ali, to je krst koji mi uzimamo onog trenutka kada rešimo da se time bavimo, znajući da nikada nećemo biti bogati u tom smislu u kom se danas govori o uspehu. Ali ćemo zato nositi svetlost u srcu i radost da saznajemo svet kroz dobru literaturu, sopstvenu maštu, mešanje sa drugim ljudima, mišljenjima i talentima. Da li ima lepše od toga, nisam otkrila.

GLAS: Kako posmatrate teatar danas i mlade glumce u njemu?

BOŠKOVIĆ: Bude mi žao i bude me sramota što nisam uradila više, što se nisam potrudila da im obezbedim dostojanstvenije postojanje u umetnosti. Zašto se nisam borila protiv loših đaka koje danas plaćamo da bi vodili kulturnu politiku ovako nakaradno kako se meni sada čini. No, ne mora ništa da znači, moguće da sam sasvim u krivu. Žao mi je što oni nemaju one prilike koje sam ja imala, i da se razvijam i da neko o meni brine, da mi ne dune u jedra suviše brzo i silno na početku dok moja pleća nisu ojačala. Njih upotrebljavaju po jednoj ili dve serije, a posle toga ih puste niz vodu da se bave reklamama i raznim glupostima. Većina ne stvara ansamble. Imate pozorište koje suštinski stari. Mi odlazimo u penziju, a više ne primaju ljude koji će živeti u pozorištu, koji će sa ansamblom rasti u svakom smislu. Nema više ni magova teatra kakav je bio Bojan Stupica i drugi koji će brinuti o tome šta ko kad može da odigra i sa kojim rediteljima treba da radi. Vremena su se, kažu, promenila i kažu da je sve tržište. Najdublje se ne slažem s tim, mislim da će tržište, na ovaj način kako ga oni interpretiraju, ubiti kulturu, a šta posle toga sledi, to ćemo videti.

GLAS: Koji je Vaš savjet mladima koji kreću putem glume?

BOŠKOVIĆ: Onaj ko mora da se bavi umetnošću, a talenat je raspeće, taj nema izbora. Kad nemate izbora, idete svim svojim snagama onako kako znate i umete i neka vam je Bog u pomoći.

Počistite ispred svojih vrata

GLAS: Iako dešavanja u svijetu, pandemije, ratovi, utiču na naš život i često za većinu svakodnevnih situacija krivimo vlast, sistem ili druge, jesmo li mi ipak sami sebi najveći neprijatelji?

BOŠKOVIĆ: Često, to mogu da kažem iz ličnog iskustva. Ne krivim nikoga doli sebe same, i sve što imam da kažem, čak i onda kad nisam zadovoljna, kažem onima za koje sam videla da su se ogrešili o narod i jezik i kažem im direktno. Ako nemam priliku da kažem direktno, nemam potrebu da ogovaram iza leđa. Počistite ispred svojih ulaznih vrata, očistite najbliži park, svoje đubre prospite uredno, očistite svoju kuću, budite ljubazni prema komšijama. Da deset dana tako rade svi, svet bi cvetao. Mislite šta možemo da učinimo za svoju zemlju i svoj jezik ne na globalnom nivou, nego unutar onog prostora koji možemo da pokrijemo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.