Goranka Matić, istoričarka umjetnosti i fotografkinja: Svaka izložba je kao porodični album

 Una je mlađa koleginica, istoričarka umetnosti, inače, ona i njena mama su moja prva objavljena fotografija u novinama. To smo tek kasnije konstatovale. Kada se udruže dve generacije, izađe ono što ćete videti ovih dana.

Rekla je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” Goranka Matić, fotografkinja, istoričarka umjetnosti i, bez pretjerivanja, živa legenda domaće fotografije, o tome koliko je lako pripremiti retrospektivne izložbu “Iskustvo u gužvi” nakon 40 godina karijere koja obuhvata novinsku, reportažnu i umjetničku fotografiju, a koja korijene vuče iz beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC).

Pomenuta izložba, nakon Beograda i Novog Sada, u četvrtak u 19 časova će biti otvorena u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske.

- U SKC-u sam od osnivanja 1971. još kao studentkinja, on je bio dodatno mesto za naše školovanje, kontakte sa našim i stranim umetnicima, istoričarima umetnosti i ostalim autorima raznih interesovanja - film, muzika, pozorište. Kao idealni dom kulture, urednici programa su bili liberalni, neznatno stariji od nas. Jedno naizgled bezbrižno vreme. Tada se nije jurio posao, bitno je bilo da učestvuješ - dodaje ova umjetnica.

GLAS: Vaš prvi rad “Dani bola i ponosa” koji ste uradili, kako navodite, “kada još niste znali tačno staviti film u aparat”, ponudio je vrlo specifičnu temu. Šta Vas je podstaklo da fotografišete izloge u doba smrti “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”?

MATIĆ: E, to je zasluga SKC-a, načina razmišljanja i slobode izražavanja. Fotografija je već ušla u rad konceptualnih umetnika i dala nam slobodu da ne razmišljamo o zlatnom preseku, valerima i tehničkim momentima, već ideji. Dan posle Titove smrti Beograd je osvanuo sa izlozima radnji, gde je većinom sve ostalo isto samo se ubacila fotografija pokojnog predsednika sa crnim florom među voćem, mesom, cipelama… pa kako to ne slikati. Imala sam novca samo za dva slajda. I tako je nastala serija “Dani bola i ponosa”, mislim da je i onda bila prepoznata kao dobar rad, a sada je istorija.

GLAS: Kako ste nakon ovako ozbiljne početne teme završili u vodama rok fotografije. Ciljani izbor ili splet okolnosti?

MATIĆ: Kako se nisam zaposlila kao istoričarka umetnosti, odlučila sam se okrenuti za 180 stepeni i izjavila sam prijateljima da ću se baviti fotografijom. Moja ideja je bila da živim od fotografije, a najbliže to­m rešenju je bilo da objavljujem u novinama. Sreća je bila što sam poznavala Branka Vukojevića i Momu Rajina iz tada prestižnog rok magazina “Džuboks” i eto mene u rok fotografiji.

GLAS: Vaše fotografije u velikoj mjeri obilježile su doba novog talasa, posebno saradnja sa bendovima okupljenim oko “Paket aranžmana”. Koliko ste imali slobode u radu, a koliko je to bio produkt kompromisa?

MATIĆ: Eto opet SKC, moja druga kuća. Postojao je novi Spoljni program koji se bavio alternativnim aktivnostima, u šta je ušla pojava velikog broja rok grupa. To se posle nazvalo novi talas. Pravili su se koncerti, sve za džabe, skoro svaki dan. Ja sam tada bila fotografkinja “Džuboksa” i, logično, sve snimala, poznavala sam te mlade ljude, neki su mi bili komšije, Milan Mladenović, Cane, Koja. Bili su dosta mlađi od mene, tako da nije bilo problema, razumeli smo se.

GLAS: Konkretno, kako je došlo do čuvenih fotografija na omotu i unutrašnjim stranama “Odbrane i poslednjih dana”, sastava “VIS Idoli”, koji je u brojnim izborima proglašen za najbolji album domaćeg rokenrola i koji je izazvao u to vrijeme brojne kontroverze?

MATIĆ: Sa “Idolima” sam se sprijateljila čim smo se upoznali. Vlada i Srđan su delili ista interesovanja sa nom. Kada je došlo do rada na “Odbrani”, malo smo većali, a onda krenuli na posao. Oni su hteli neku ikonu za naslovnicu, meni je više ležala apstrakcija pa sam u Narodnom muzeju fotografisala makrodetalj plašta sa ikone svetog Nikole i ispucalo zlato na pozadini ikone za poleđinu omota. A za unutrašnji omot izgledalo mi je sirovo da ih fotkam slajdom i tako su se pojavile farbane fotografije “Idola” i njihovih prijatelja iz detinjstva. Iz “Srboštampe” smo uzeli font Miroslavljevog jevanđelja uz tekstualni deo. Tada nije bilo kompjutera, sve se ručno radilo, pa možda zato odiše toplinom.

GLAS: Radili ste tokom osamdesetih u brojnim časopisima koji danas važe za zlatno doba jugoslovenskog novinarstva, ali ujedno su i labudova pjesma pomenute države. Da li ste gledajući kroz oko fotoaparata osjetili da se vrijeme i država oko Vas mijenjaju, nažalost, ne u dobrom pravcu?

MATIĆ: Ma, u to vreme slabo sam razmišljala o politici. Tek pred kraj osamdesetih primetila sam da se nešto više naručuju intervjui sa filozofima, istoričarima za “Start”. Ja sam većinom pratila kulturu, a povremeno uletala u te velike intervjue u kojima se govorilo o sudbini Jugoslavije. Početkom devedesete sam otišla na put transsibirskom železnicom do Kine da radim reportažu o stanicama na tom potezu. I vratila se posle tri meseca.

GLAS: U devedesete ste, za razliku od prethodne decenije, ušli kao dio redakcije magazina “Vreme” i fotograf burnih društvenih i istorijskih promjena, od demonstracija do ratova. Koliko je za Vas bio u umjetničkom smislu težak taj prelaz?

MATIĆ: Posle puta i odmora nesvesno ulazim u nedeljnik “Vreme”, gde sede većinom politički novinari. Mislim da sam, osim stare garde političara, samo znala za Slobodana Miloševića. Posle sam savladala gradivo i stekla kondiciju na demonstracijama, htela ne htela. Bila sam urednica fotografije, tako da sam nabavljala fotke i sa ratišta. Prelaza nije bilo, mi smo živeli to i fotografisali. Posle ono što radiš preraste u dokument, a možda nešto i u umetnost.

GLAS: Kada ste birali fotografije iz tog perioda 1990 - 2006, kako ste, sa ove distance, emocionalno i zanatski reagovali na te radove?

MATIĆ: Biranje za izložbu fotki je kao otvaranje kutije sa porodičnim fotkama. Ima članova familije koje više voliš, neki su umrli, neki se odselili, sa nekima više ne razgovaraš, a hoćeš objektivan album da napraviš za porodicu.

GLAS: Radili ste godinama i kao urednik fotografije, što je u jednu ruku vrlo odgovorna pozicija, jer Vas stavlja u ulogu sudije. Koga od fotografa posebno cijenite?

MATIĆ: Stvarno ima izvrsnih fotografa, ja sam imala sreću da radim sa pokojnim Draškom Gagovićem, sada već malo zaboravljenim, on je bio majstor da uhvati situacije u Skupštini, na ulici. Mogla bih da nabrajam veliki broj naših fotografa reportera, ali neki još rade. Za urednika je nagrada kada se pojavi dobra fotka koja ti treba i tu nema poređenja. Srećan si da je imaš.

GLAS: Ono što je, iskreno rečeno, iznenadilo jeste podatak u vezi sa pripremom ovog projekta, gdje ste naveli da više ne fotografišete, tačnije, da ne uzimate aparat u ruke?

MATIĆ: Možda sam sujetna, možda sam lena, možda ne mogu da vučem tehniku, možda nemam više šta da kažem, ajde da vidimo, ni Desanka Maksimović posle sedamdesete nije pisala ljubavnu poeziju.

Ere

GLAS: Karijeru ste počeli u doba klasične analogne, a okončali u doba digitalne fotografije? Kako gledate na te dvije ere fotografisanja?

MATIĆ: Radovala sam se analognoj fotografiji, a kada je postala dostupna digitalna, osećala sam da sam dobila mašinu za veš i nema više pranja na ruke. Ne znam, nisam sentimentalna za starim vremenima. Istina da je to novi medij, kao što se sa dagerotipije prešlo na film, tako i sada tehnika diktira novi izraz. Ko hoće, neka se vrati na dagerotipiju. Sve je brže, lakše i preostaje ti da pokažeš šta ti je u glavi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.