Горанка Матић, историчарка умјетности и фотографкиња: Свака изложба је као породични албум

 Уна је млађа колегиница, историчарка уметности, иначе, она и њена мама су моја прва објављена фотографија у новинама. То смо тек касније констатовале. Када се удруже две генерације, изађе оно што ћете видети ових дана.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” Горанка Матић, фотографкиња, историчарка умјетности и, без претјеривања, жива легенда домаће фотографије, о томе колико је лако припремити ретроспективне изложбу “Искуство у гужви” након 40 година каријере која обухвата новинску, репортажну и умјетничку фотографију, а која коријене вуче из београдског Студентског културног центра (СКЦ).

Поменута изложба, након Београда и Новог Сада, у четвртак у 19 часова ће бити отворена у Музеју савремене умјетности Републике Српске.

- У СКЦ-у сам од оснивања 1971. још као студенткиња, он је био додатно место за наше школовање, контакте са нашим и страним уметницима, историчарима уметности и осталим ауторима разних интересовања - филм, музика, позориште. Као идеални дом културе, уредници програма су били либерални, незнатно старији од нас. Једно наизглед безбрижно време. Тада се није јурио посао, битно је било да учествујеш - додаје ова умјетница.

ГЛАС: Ваш први рад “Дани бола и поноса” који сте урадили, како наводите, “када још нисте знали тачно ставити филм у апарат”, понудио је врло специфичну тему. Шта Вас је подстакло да фотографишете излоге у доба смрти “највећег сина наших народа и народности”?

МАТИЋ: Е, то је заслуга СКЦ-а, начина размишљања и слободе изражавања. Фотографија је већ ушла у рад концептуалних уметника и дала нам слободу да не размишљамо о златном пресеку, валерима и техничким моментима, већ идеји. Дан после Титове смрти Београд је освануо са излозима радњи, где је већином све остало исто само се убацила фотографија покојног председника са црним флором међу воћем, месом, ципелама… па како то не сликати. Имала сам новца само за два слајда. И тако је настала серија “Дани бола и поноса”, мислим да је и онда била препозната као добар рад, а сада је историја.

ГЛАС: Како сте након овако озбиљне почетне теме завршили у водама рок фотографије. Циљани избор или сплет околности?

МАТИЋ: Како се нисам запослила као историчарка уметности, одлучила сам се окренути за 180 степени и изјавила сам пријатељима да ћу се бавити фотографијом. Моја идеја је била да живим од фотографије, а најближе то­м решењу је било да објављујем у новинама. Срећа је била што сам познавала Бранка Вукојевића и Мому Рајина из тада престижног рок магазина “Џубокс” и ето мене у рок фотографији.

ГЛАС: Ваше фотографије у великој мјери обиљежиле су доба новог таласа, посебно сарадња са бендовима окупљеним око “Пакет аранжмана”. Колико сте имали слободе у раду, а колико је то био продукт компромиса?

МАТИЋ: Ето опет СКЦ, моја друга кућа. Постојао је нови Спољни програм који се бавио алтернативним активностима, у шта је ушла појава великог броја рок група. То се после назвало нови талас. Правили су се концерти, све за џабе, скоро сваки дан. Ја сам тада била фотографкиња “Џубокса” и, логично, све снимала, познавала сам те младе људе, неки су ми били комшије, Милан Младеновић, Цане, Која. Били су доста млађи од мене, тако да није било проблема, разумели смо се.

ГЛАС: Конкретно, како је дошло до чувених фотографија на омоту и унутрашњим странама “Одбране и последњих дана”, састава “ВИС Идоли”, који је у бројним изборима проглашен за најбољи албум домаћег рокенрола и који је изазвао у то вријеме бројне контроверзе?

МАТИЋ: Са “Идолима” сам се спријатељила чим смо се упознали. Влада и Срђан су делили иста интересовања са ном. Када је дошло до рада на “Одбрани”, мало смо већали, а онда кренули на посао. Они су хтели неку икону за насловницу, мени је више лежала апстракција па сам у Народном музеју фотографисала макродетаљ плашта са иконе светог Николе и испуцало злато на позадини иконе за полеђину омота. А за унутрашњи омот изгледало ми је сирово да их фоткам слајдом и тако су се појавиле фарбане фотографије “Идола” и њихових пријатеља из детињства. Из “Србоштампе” смо узели фонт Мирослављевог јеванђеља уз текстуални део. Тада није било компјутера, све се ручно радило, па можда зато одише топлином.

ГЛАС: Радили сте током осамдесетих у бројним часописима који данас важе за златно доба југословенског новинарства, али уједно су и лабудова пјесма поменуте државе. Да ли сте гледајући кроз око фотоапарата осјетили да се вријеме и држава око Вас мијењају, нажалост, не у добром правцу?

МАТИЋ: Ма, у то време слабо сам размишљала о политици. Тек пред крај осамдесетих приметила сам да се нешто више наручују интервјуи са филозофима, историчарима за “Старт”. Ја сам већином пратила културу, а повремено улетала у те велике интервјуе у којима се говорило о судбини Југославије. Почетком деведесете сам отишла на пут транссибирском железницом до Кине да радим репортажу о станицама на том потезу. И вратила се после три месеца.

ГЛАС: У деведесете сте, за разлику од претходне деценије, ушли као дио редакције магазина “Време” и фотограф бурних друштвених и историјских промјена, од демонстрација до ратова. Колико је за Вас био у умјетничком смислу тежак тај прелаз?

МАТИЋ: После пута и одмора несвесно улазим у недељник “Време”, где седе већином политички новинари. Мислим да сам, осим старе гарде политичара, само знала за Слободана Милошевића. После сам савладала градиво и стекла кондицију на демонстрацијама, хтела не хтела. Била сам уредница фотографије, тако да сам набављала фотке и са ратишта. Прелаза није било, ми смо живели то и фотографисали. После оно што радиш прерасте у документ, а можда нешто и у уметност.

ГЛАС: Када сте бирали фотографије из тог периода 1990 - 2006, како сте, са ове дистанце, емоционално и занатски реаговали на те радове?

МАТИЋ: Бирање за изложбу фотки је као отварање кутије са породичним фоткама. Има чланова фамилије које више волиш, неки су умрли, неки се одселили, са некима више не разговараш, а хоћеш објективан албум да направиш за породицу.

ГЛАС: Радили сте годинама и као уредник фотографије, што је у једну руку врло одговорна позиција, јер Вас ставља у улогу судије. Кога од фотографа посебно цијените?

МАТИЋ: Стварно има изврсних фотографа, ја сам имала срећу да радим са покојним Драшком Гаговићем, сада већ мало заборављеним, он је био мајстор да ухвати ситуације у Скупштини, на улици. Могла бих да набрајам велики број наших фотографа репортера, али неки још раде. За уредника је награда када се појави добра фотка која ти треба и ту нема поређења. Срећан си да је имаш.

ГЛАС: Оно што је, искрено речено, изненадило јесте податак у вези са припремом овог пројекта, гдје сте навели да више не фотографишете, тачније, да не узимате апарат у руке?

МАТИЋ: Можда сам сујетна, можда сам лена, можда не могу да вучем технику, можда немам више шта да кажем, ајде да видимо, ни Десанка Максимовић после седамдесете није писала љубавну поезију.

Ере

ГЛАС: Каријеру сте почели у доба класичне аналогне, а окончали у доба дигиталне фотографије? Како гледате на те двије ере фотографисања?

МАТИЋ: Радовала сам се аналогној фотографији, а када је постала доступна дигитална, осећала сам да сам добила машину за веш и нема више прања на руке. Не знам, нисам сентиментална за старим временима. Истина да је то нови медиј, као што се са дагеротипије прешло на филм, тако и сада техника диктира нови израз. Ко хоће, нека се врати на дагеротипију. Све је брже, лакше и преостаје ти да покажеш шта ти је у глави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.