Glumac Nebojša Dugalić za “Glas Srpske”: Serije nadjačale programe koji su nas trovale

 Ne stižemo da uhvatimo svoju umerenu tačnu sredinu, meru i balans između onoga što jeste naša priroda. Naša priroda jeste priroda krajnosti, ali s druge strane jeste i priroda koja zahteva nekakav balans, umerenost i srednji put. Tako su Grci razumevali ideju etike, morala. Sredina između krajnosti je za njih bila ideal.

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” glumac Nebojša Dugalić, koji trenutno glumi u nekoliko aktuelnih serija - “Senke nad Balkanom”, “Žigosani u reketu” i “Jutro će promeniti sve”.

GLAS: Koliko ste zadovoljni uspjehom i prihvaćenošću serija u kojima trenutno igrate?

DUGALIĆ: Prilično sam zadovoljan. Ono što me generalno raduje je što je u poslednje vreme napravljen ozbiljan iskorak u igranom serijskom programu u smislu kvaliteta, celokupne produkcije i tretmana. Napravljeno je nekoliko baš dobrih serija i te serije odnose prevagu nad nekim drugim programima koji su nas trovali godinama unazad. To je dobar trend i to će da se nastavi. Drago mi je da su ljudi koji se bave time prepoznali interes u kvalitetu, a ne u povlađivanju niskim ukusima i urušavanju kriterijuma među ljudima i gledaocima. Imamo beskrajno darovite ljude, koji imaju kapacitete da iznesu neke ozbiljnije priče.  Imamo istoriju i literaturu o kojoj možemo da svedočimo, koju imamo snage da iznesemo i prikažemo. Na mnogo načina su se otvorili putevi, koji su dobra smernica za to da malo bolje čuvamo svoj kulturni identitet.

GLAS: Mislite da su u regionu počele da se prave kvalitetnije serije?

DUGALIĆ: Još nemamo produkcijske uslove kakve ima svet, ali imamo kreativne kapacitete. Zahvaljujući kreativnoj snazi, mnogo toga nadomešćujemo. U nedostatku nekih produkcijskih uslova zaista su neke dobre stvari napravljene, poput “Senki nad Balkanom”, “Žigosanih u reketu” i poput vaše serije “Meso”, koju bih posebno izdvojio. To su serije koje mogu da stanu rame uz rame sa najboljim svetskim serijama, ali mogu i da  konkurišu za najviša mesta u tom rangu. Važno je da imamo ljude koji bi mogli na ozbiljniji i reprezentativniji način da svedoče o našem kulturnom potencijalnu i nama kao narodu. Važno je da na širi način bude prepoznat kapacitet i interes u kreativnim potencijalima, da takvi ljudi i projekti budu podržani.

GLAS: U seriji “Jutro će promeniti sve” provlači se tema traganja za sobom. Koliko je moguće pronaći i ostvariti nametnute standarde uspješnosti, koliko smo opsjednuti time?

DUGALIĆ: Savremeni mehanizmi potlačavanja ljudi su stalno generisanje nekih navodnih standarda. To je ključni mehanizam - vladavina standardom i represivno nametanje nečeg što je standard. To je jedna vrsta nasilja nad prirodom, gde smo mi samom činjenicom da smo postavljeni u situaciju da odgovorimo na nasilje već prinuđeni da se ponašamo neprirodno i da odgovorimo na zahteve standarda. Iz takve situacije se rađaju nizovi unutrašnjih psiholoških konflikata, sudara čoveka sa svetom, različite vrste neautentičnosti, snalaženja u opstanku. Sve je vrsta hladne, potajne, tihe represivnosti, koja upravlja nama i često je nismo svesni. Onda čovek uvek pokušava da iskorači ka nekim prostorima gde bi prepoznao nešto svoje kao svoje, u smislu osećanja da postoji prostor u kojem nešto može raditi slobodno zato što mu se tako hoće. To je opet druga strana medalje i jedan iskorak u drugu krajnost. Pitanje je da li se time zaista potvrđuje autentična sloboda, time što sebi dam pravo da se upuštam u ovakve ili onakve slobode sa sobom, sa drugima i sa svetom oko sebe. U seriji  su prikazani mladi ljudi koji pokušavaju sa svim tim represivnim modusima i standardima da izađu na kraj i prepoznaju sebe u vremenu.

GLAS: Koliko takav način prikaza stvarnosti u umjetnosti dotiče publiku i koliko može da podstakne neku drugu stranu u pojedincu?

DUGALIĆ: Može da podstakne u onoj meri, ako se nešto prikaže kao pojedinačna ljudska drama, u kojoj se čovek lomi između onoga što se od njega očekuje i onoga što on oseća kao prirodni spontanintet i prirodnu jedinstvenost. U tom sudaru sebe i sveta postoje lomovi, padovi, iskoraci, dileme, muke, nerazrešivosti i to je način da se svako identifikuje budući da bi svako mogao sebe da zamisli u sličnoj situaciji, sa tim istim dilemama. Ako se to prikazuje na nivou dnevne vesti, iz nekih dnevnih novina ili žute štampe, ako je pristup tome desktiprivan i fenomenološki, onda se nećemo identifikovati ako ne vidimo pojedinačnu ljudsku dramu.

GLAS: Radeći na serijama, sarađivali ste s Draganom Bjelogrlićem. Kakva su vaša iskustva što se toga tiče?

DUGALIĆ: Mogu samo najlepše stvari da kažem zato što je on čovek koji je višestruk, darovit, višestruko otvoren, stalo mu je do svake sekunde onoga što radi, stalo mu je da to bude najbolje moguće. On je stalno u preispitivanju da li nešto može bolje. Uvek je otvoren da sasluša, da promisli, da promeni. Ukoliko se u saradnji glumca i reditelja ubaci zlatna žica, dobar trag ka dobrom rešenju, onda se on razmaše i spreman je da izvuče neverovatne detalje iz dobrog potencijala. Dragoceno je kada reditelj istovremeno ima i nekog glumačkog dara i kad može te dve stvari da spoji. Onda mnogo toga može da se izvuče. To se vidi u svemu što on radi. On brine o dramaturgiji cele priče i o tome kako se nešto igra, montira, režira. Stalno hoće da pomeri neku granicu. Iskustvo sa njim mi je najlepše moguće. Mi, nažalost, nismo imali prilike da ranije sarađujemo. Uklopili bi se neki poslovi, pa nisam uspevao da stignem. Konačno se posrećilo na saradnji na “Senkama”, što je posle urodilo ovom drugom saradnjom u seriji “Žigosani u reketu”, gde me je pozvao u glavnu mušku ulogu.

GLAS: Dobili ste mnoge nagrade. Zanima me kako gledate na to danas, da li je obezvrijeđeno, koliko nadahnjuju i koliko treba da budu značajne? Da li postoji prestiž i da li ga je ikad bilo?

DUGALIĆ: Imam utisak da se mnogo toga promenilo i u principu nagrađivanja i  odnosu prema nagradama. Promenio se okolni duh događaja u kojima se dodeljuju nagrade. Čovek ne radi ništa da bi dobio nagradu, on radi nešto da bi ispalo najbolje moguće. Da ne dobije nagradu, on će nastaviti da radi najbolje moguće. Da dobije nagradu, on će na kraju ostati sam i tu mu nikakva nagrada neće biti od pomoći. To je domen estetike ličnih podataka nego što zaista glumcu iznutra doprinosi. To možete staviti u biografiju, to jesu neke profesionalne reference, ali nikad nisam stekao utisak da naš put zavisi od količine nagrada. Naš put zavisi od toga  koliko njime idemo u skladu sa sobom i u skladu sa najboljim mogućnostima i koliko služimo našim najboljim mogućnostima. To mi je bio jedini ključ kroz koji sam posmatrao svoj put i odnos prema nagradama. Kada bismo posmatrali radikalno, ništa od toga čovek neće odneti sa sobom u grob. Na kraju ostaje ono što smo delom postigli, ono što je ostalo razmenjeno, podeljeno, podareno. Verujem da su to stvari koje ostaju, a sve drugo, što bi rekao naš pesnik Brana Petrović, “sve drugo izmiriće crvi”.

Likovi

GLAS: Igrate nekoliko likova u serijama, ubačenih u drugačija vremena, a istovremeno mnoge likove u pozorištu. Koliko je zahtjevno takvo prebacivanje i koliko sebe ostavljate u likovima?

DUGALIĆ: Ljudi koji dosta igraju u pozorištu su navikli na tu vrstu naglih promena likova budući da su svako veče u drugoj ulozi. To mi je prirodno stanje stvari s obzirom na to pozorišno iskustvo. Drago mi je kada mogu da radim više raznovrsnih stvari istovremeno jer to osvežava i glumački izraz i čini da čovek stalno nalazi nove valere, nova glumačka sredstva i glumačku svežinu. Primoran je da u stalnom menjanju likova bude nešto novo i drugačije, da ne bi svojom pojavom dosadio gledaocima, već da bi onako izazvao neki novi utisak.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.