Bajke se mijenjaju zbog reklamnih poruka

Bajke se menjaju ne bi li im se učitale zgodne reklamne poruke potrošačkog društva. Ne čini se daleko dan kada će knjiga biti zabranjena, a njeno čitanje prestup. Biće to bitan korak u umrežavanju čovečanstva u jedinstvenog digitalno-poslušnog idiota. 

U sjajnoj knjizi „Farenhajt 451“ Reja Bredberija i njenom fantastično uspelom transponovanju u istoimeno filmsko remek-delo Fransoa Trifoa, sve ovo davno je predviđeno. Možda moja vera u nepobedivost knjige snagu crpi iz očaravajuće završne scene: zaverenici u šumi kraj jezera uče napamet tomove knjiga i deklamuju rečenice velikih pisaca - čuvaju ih od zaborava u slučaju zaplene i spaljivanja. Jedni drugima prenose sadržaje već uništenih stranica, te napisana reč doživljava najveću moguću važnost: postaje neuništivo, nezaustavljivo usmeno predanje.

Zemljina kugla danas se usijava od međusobnog trenja ljudske gluposti i lošeg ukusa. Blizu smo temperaturi od 451 stepen Farenhajta, na kojoj dolazi do paljenja papira, stranica knjige. Čekamo samo zvaničnu odluku (post)kolonijalnih sila da se čitanje knjige ukine i eto njenog novog početka! Svaka nova generacija, ma koliko bila usmeravana voljom centralnog Ekrana, kad tad posegnuće za zabranjenim. Nasilje promovisano televizijskom, filmskom i internet produkcijom, postaće svakodnevno, svakom dostupno i time - dosadno, neprivlačno. Najhrabriji posegnuće za knjigom. Proskribovanje će je učiniti traženom.

Tužno je da neko odraste, a da ne spozna radosti čitanja, posmatranja, sanjarenja. Nudim jedan od mojih „knjiških“ doživljaja sa željom da se i vi prisetite svojih.       

Kao dečak spavao sam na krevetu na sprat, ispod police sa knjigama. Veliko uživanje bilo mi je da žmureći pronađem određeni naslov. Jednom sam loše procenio dužinu kreveta, strmeknuo se i za sobom povukao čitav red edicije „Plava ptica“ i polovinu crvenog kompleta Branka Ćopića. Za njima padoše i „Stari dani“ Borisava Stankovića u tvrdom povezu. Baš oni su mi podarili duboku ogrebotinu na desnom obrazu. Ona je s vremenom izbledela, ali ja od tada mogu da se setim skoro čitavog drugog pasusa „Uvele ruže“, od rečenice „Hajde da snevamo“ - čim dodirnem desni obraz.

Smatram da se pisac postaje posle barem desetak godina objavljivanja knjiga za koje se ustanovi da poseduju nekakvu vrednost. Ja sam napisao jedan roman, zove se „Vojnik ničije vojske“ i ne predstavljam se kao pisac. Kao dečak, voleo sam knjige koje ne mogu da ispustim iz ruku do pred sam kraj - tada bih odlagao naš rastanak. Vojnika sam pisao u želji da nekome, bar jednoj osobi, priredim slično čitalačko zadovoljstvo.

Ukoliko ste voljni da mi pričate o svojim doživljajima sa knjigama, rado ću vas slušati i ponešto, sa vašim dopuštanjem, ukrasti i dalje prepričavati kao lično iskustvo. Možemo se sresti na promociji „Vojnika ničije vojske“ 7. decembra u 17 časova. „Vojnik“ i ja prateći smo program u okviru Festivala malih scena i monodrame u Istočnom Novom Sarajevu.  

Ilija Gajica, reditelj i književnik, dobitnik nagrade „Zlatna sova“ za najbolji neobjavljeni roman

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.