Marko Đorđević za “Glas”: Publika prepoznala emociju i autentičnost

Rekao je ovo za “Glas Srpske”, režiser i scenarista Marko Đorđević, objašnjavajući kako se njegov drugi igrani film “Za danas toliko”, na neki čudan način našao izvan žanrovskih podjela modernog srpskog filma, jer se prosto svojom emotivnom pričom o običnim ljudima ne uklapa u festivalsko arthaus crnilo, niti u bioskopske kriminalne akcione priče, koje svake na svoj način posljednjih godina dominiraju našom kinematografijom. Talentovani umjetnik, zapažen već svojim prvencem “Moj jutarnji smeh”, kaže da ni sam zna kako se desilo da su porodične drame i komedije, te neke autentično naše priče iščezle iz srpskog filma, a činile su nekad njegov značajan dio.

- Mi smo sa tim razmišljanjem ušli u ovaj film, sećajući se filmova na kojima smo odrasli, a koji su mirili te dve naizgled danas nespojive polovine. Ali ako ćemo baš iskreno, nismo mi to mnogo razmatrali,

tražili smo ono što nas inspiriše i verovali da će se to uzbuđenje preneti i na buduće gledaoce - rekao je Đorđević.

GLAS: Jasno je da svaki autor, uz sve umjetničke nedoumice i sumnje, vjeruje u svoje djelo, ali da li ste baš očekivali ovako sjajne reakcije kritike i publike za film “Za danas toliko”  koji je doslovno usmenom predajom postao neočekivani hit i jedno od prijatnijih iznenađenja?

ĐORĐEVIĆ: Moram priznati da ne znam kako da istinito odgovorim na ovo pitanje, pa bi odgovor bio – i da i ne. Mi smo baš verovali u film i to će naći svoju publiku, pa i to da će ona biti brojna, ali kada se to i stvarno dešava onda je teško poverovati.

GLAS: Zanimljivo je da ste istakli da ste tokom pisanja scenarija bili vođenim glumcima i samom postavkom priče koja je duboko glumačka u svojoj suštini. Koliko je u takvoj vrsti priče bilo teško postaviti jasno definisane koordinate u scenariju i koliko ste se oslanjali na improvizaciju tokom snimanja, jer gluma jeste igra u najplemenitijim značenju te riječi?

ĐORĐEVIĆ: Bilo je, kako kažete, puno igranja na snimanju i to je jako lepo. Postojao je scenario, a onda smo u pojednim momentima odlazili od njega ali smo mu se, kad je teško, vraćali. Ispostavilo se da je to bilo dobro, i da smo se uvek osećali sigurno, odnosno da smo imali čemu da se vratimo i na šta da se oslonimo.

GLAS: S druge strane film je jedna vrsta omaža i emotivne posvete Slavici Slaji Urošević jednoj, slobodno se može reći, renesansnoj pojavi kulturne scene Kragujevca, a koja nažalost više nije s nama?

ĐORĐEVIĆ: Da. Film je na neki način i nastao kao nastavak njene misije da unosi svetlost i maštu u jednu krajnje apatičnu sredinu kakav je Kragujevac, a i cela Srbija danas postala.

GLAS: Kada smo kod pisanja na ovom projektu ste scenarista, režiser, montažer, a rekao bih i još mnogo toga. Okolnosti su Vas natjerale na ovu višestruku ulogu ili prosto volite da vodite sve segmente produkcije?

ĐORĐEVIĆ: Ima i do okolnosti, a ima i do toga što se sve tako odvijalo prirodno. Mana je što je potrebno puno više vremena, ali je prednost što nismo žurili u montaži. Ipak, treba istaći da sam imao veliku pomoć od meni najbližih do ostalih saradnika, glumaca, producenta, snimatelja... Svi su bili uključeni u nastanak ovog filma od početka pa dok nismo rekli da je film gotov.

GLAS: Jednako tako Vaš film vraća decentralizaciju u domaći film, radnja se odvija u Kragujevcu i na neki način Vašim filmom provincija uzvraća udarac prestonici, na jedan vrlo šarmatan i duhovit način, razbijajući tako gorki ukus tih mračnih i urbanih tema, kojih nažalost imamo i mnogo više, nego što bismo željeli?

ĐORĐEVIĆ: Oko nas žive dobri i pošteni ljudi poput naših Šarenaca, i ponekad ih je lakše naći van te gužve i zbrke velikog grada, poput Beograda, ali znam da ih i tamo i te kako ima. Sa druge strane, bilo je jako emotivno svima nama snimiti film u Kragujevcu i na neki način napisati mu ljubavno pismo, gradu u kome je veći deo ekipe filma odrastao.

GLAS: Kako Vam se čini današnji momentum domaće kinematografije, djeluje da se publika vraća u bioskop, dosta je više filmova koji na autentičan način iskaču iz tog hermetičnog, festivalskog, ali i komercijalno populističkog pogleda na film, nudeći gledaocima i priču i likove i stvarne emocije?

ĐORĐEVIĆ: Nadam se da će se taj trend nastaviti i da će se mladi autori ohrabriti da snimaju svoje, autentične filmove ne razmišljajući ni o festivalima ni o gledanosti, već samo o tome da naprave film koji vole. Verujem da ćemo tada postati svi snažniji i da će uspeh onda sam doći.

GLAS: Generalno gledano, film i na svjetskom nivou prolazi nakon pandemije kroz tekstonske promjene, dešava se pad klasičnog bioskopa, striming ima sve veću ulogu, dešava se hiperprodukcija serija... Kako gledate na budućnost filmske umjetnosti, optimistično ili pesimistično?

ĐORĐEVIĆ: Iako možda nekome mali, ovaj uspeh našeg filma kod ljudi, njihovo deljenje emocija sa nama i povezivanje sa našim Šarencima, daje mi nadu da je i dalje film živ i da mu je mesto u bioskopu.

GLAS: Kada pominjemo budućnost, kakva je Vaša filmska prošlost, Koji su autori i filmovi oblikovali Vaš ukus tokom formativnog perioda i na kraju Vas na neki način usmjerili u svijet filmske umjetnosti?

ĐORĐEVIĆ: Razni su tu autori, od Felinija, Almodovara, Žana Renoara pa sve danas do Dejvida Linča i Pola Tomasa Andersona. Ponekada me samo delovi filmova, neke njihove scene, podsete koliko volim film. To mi se desilo sa poslednjom scenom filma “Još jedna tura” Vinterberga u kojoj Mads Mikelsen izvodi svoj spektakularni ples u jednoj emocijama nabijenoj sceni, kao i sa ulogom Bred Pita u filmu “Bilo jednom u Holivudu”.

GLAS: Nakon distribucije ovog filma, kakvi su Vam umjetnički planovi za dalje. Da li postoji neka određena vrsta projekta u kojem biste se željeli oprobati ili to prosto prepuštate inspiraciji?

Nove vizure

GLAS: U Banjaluci ste nedavno gostovali na panelu posvećenom debitantima na filmu, koliko je važno da se filmskim stvaraocima, na neki način ponudi iskustvo i olakša ulazak u svijet filma koji nije lak ni u velikim kinematografijama, a kamoli u manjim poput naše?

ĐORĐEVIĆ: Važno je da se mladi ljudi ohrabre da budu svoji i da je moguće praviti filmove i da ima ko to da vidi. Danas kada vam svi pričaju kako nema publike i kako je sve namešteno i već predodređeno, lepo je vratiti veru mladima u film i u to da zaista svi želimo da vidimo “nove vizure”, nove poglede na svet u kome živimo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.