Марко Ђорђевић за “Глас”: Публика препознала емоцију и аутентичност

Рекао је ово за “Глас Српске”, режисер и сценариста Марко Ђорђевић, објашњавајући како се његов други играни филм “За данас толико”, на неки чудан начин нашао изван жанровских подјела модерног српског филма, јер се просто својом емотивном причом о обичним људима не уклапа у фестивалско артхаус црнило, нити у биоскопске криминалне акционе приче, које сваке на свој начин посљедњих година доминирају нашом кинематографијом. Талентовани умјетник, запажен већ својим првенцем “Мој јутарњи смех”, каже да ни сам зна како се десило да су породичне драме и комедије, те неке аутентично наше приче ишчезле из српског филма, а чиниле су некад његов значајан дио.

- Ми смо са тим размишљањем ушли у овај филм, сећајући се филмова на којима смо одрасли, а који су мирили те две наизглед данас неспојиве половине. Али ако ћемо баш искрено, нисмо ми то много разматрали,

тражили смо оно што нас инспирише и веровали да ће се то узбуђење пренети и на будуће гледаоце - рекао је Ђорђевић.

ГЛАС: Јасно је да сваки аутор, уз све умјетничке недоумице и сумње, вјерује у своје дјело, али да ли сте баш очекивали овако сјајне реакције критике и публике за филм “За данас толико”  који је дословно усменом предајом постао неочекивани хит и једно од пријатнијих изненађења?

ЂОРЂЕВИЋ: Морам признати да не знам како да истинито одговорим на ово питање, па би одговор био – и да и не. Ми смо баш веровали у филм и то ће наћи своју публику, па и то да ће она бити бројна, али када се то и стварно дешава онда је тешко поверовати.

ГЛАС: Занимљиво је да сте истакли да сте током писања сценарија били вођеним глумцима и самом поставком приче која је дубоко глумачка у својој суштини. Колико је у таквој врсти приче било тешко поставити јасно дефинисане координате у сценарију и колико сте се ослањали на импровизацију током снимања, јер глума јесте игра у најплеменитијим значењу те ријечи?

ЂОРЂЕВИЋ: Било је, како кажете, пуно играња на снимању и то је јако лепо. Постојао је сценарио, а онда смо у поједним моментима одлазили од њега али смо му се, кад је тешко, враћали. Испоставило се да је то било добро, и да смо се увек осећали сигурно, односно да смо имали чему да се вратимо и на шта да се ослонимо.

ГЛАС: С друге стране филм је једна врста омажа и емотивне посвете Славици Слаји Урошевић једној, слободно се може рећи, ренесансној појави културне сцене Крагујевца, а која нажалост више није с нама?

ЂОРЂЕВИЋ: Да. Филм је на неки начин и настао као наставак њене мисије да уноси светлост и машту у једну крајње апатичну средину какав је Крагујевац, а и цела Србија данас постала.

ГЛАС: Када смо код писања на овом пројекту сте сценариста, режисер, монтажер, а рекао бих и још много тога. Околности су Вас натјерале на ову вишеструку улогу или просто волите да водите све сегменте продукције?

ЂОРЂЕВИЋ: Има и до околности, а има и до тога што се све тако одвијало природно. Мана је што је потребно пуно више времена, али је предност што нисмо журили у монтажи. Ипак, треба истаћи да сам имао велику помоћ од мени најближих до осталих сарадника, глумаца, продуцента, сниматеља... Сви су били укључени у настанак овог филма од почетка па док нисмо рекли да је филм готов.

ГЛАС: Једнако тако Ваш филм враћа децентрализацију у домаћи филм, радња се одвија у Крагујевцу и на неки начин Вашим филмом провинција узвраћа ударац престоници, на један врло шарматан и духовит начин, разбијајући тако горки укус тих мрачних и урбаних тема, којих нажалост имамо и много више, него што бисмо жељели?

ЂОРЂЕВИЋ: Око нас живе добри и поштени људи попут наших Шаренаца, и понекад их је лакше наћи ван те гужве и збрке великог града, попут Београда, али знам да их и тамо и те како има. Са друге стране, било је јако емотивно свима нама снимити филм у Крагујевцу и на неки начин написати му љубавно писмо, граду у коме је већи део екипе филма одрастао.

ГЛАС: Како Вам се чини данашњи моментум домаће кинематографије, дјелује да се публика враћа у биоскоп, доста је више филмова који на аутентичан начин искачу из тог херметичног, фестивалског, али и комерцијално популистичког погледа на филм, нудећи гледаоцима и причу и ликове и стварне емоције?

ЂОРЂЕВИЋ: Надам се да ће се тај тренд наставити и да ће се млади аутори охрабрити да снимају своје, аутентичне филмове не размишљајући ни о фестивалима ни о гледаности, већ само о томе да направе филм који воле. Верујем да ћемо тада постати сви снажнији и да ће успех онда сам доћи.

ГЛАС: Генерално гледано, филм и на свјетском нивоу пролази након пандемије кроз текстонске промјене, дешава се пад класичног биоскопа, стриминг има све већу улогу, дешава се хиперпродукција серија... Како гледате на будућност филмске умјетности, оптимистично или песимистично?

ЂОРЂЕВИЋ: Иако можда некоме мали, овај успех нашег филма код људи, њихово дељење емоција са нама и повезивање са нашим Шаренцима, даје ми наду да је и даље филм жив и да му је место у биоскопу.

ГЛАС: Када помињемо будућност, каква је Ваша филмска прошлост, Који су аутори и филмови обликовали Ваш укус током формативног периода и на крају Вас на неки начин усмјерили у свијет филмске умјетности?

ЂОРЂЕВИЋ: Разни су ту аутори, од Фелинија, Алмодовара, Жана Реноара па све данас до Дејвида Линча и Пола Томаса Андерсона. Понекада ме само делови филмова, неке њихове сцене, подсете колико волим филм. То ми се десило са последњом сценом филма “Још једна тура” Винтерберга у којој Мадс Микелсен изводи свој спектакуларни плес у једној емоцијама набијеној сцени, као и са улогом Бред Пита у филму “Било једном у Холивуду”.

ГЛАС: Након дистрибуције овог филма, какви су Вам умјетнички планови за даље. Да ли постоји нека одређена врста пројекта у којем бисте се жељели опробати или то просто препуштате инспирацији?

Нове визуре

ГЛАС: У Бањалуци сте недавно гостовали на панелу посвећеном дебитантима на филму, колико је важно да се филмским ствараоцима, на неки начин понуди искуство и олакша улазак у свијет филма који није лак ни у великим кинематографијама, а камоли у мањим попут наше?

ЂОРЂЕВИЋ: Важно је да се млади људи охрабре да буду своји и да је могуће правити филмове и да има ко то да види. Данас када вам сви причају како нема публике и како је све намештено и већ предодређено, лепо је вратити веру младима у филм и у то да заиста сви желимо да видимо “нове визуре”, нове погледе на свет у коме живимо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.