Sava Šumanović, 1896- 1942 (II) - Gospodar sremskih pejzaža
Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Od toga deset slikajući. Iskustvo iz Pariza i svetlost Srema, utkani su u sva dela nastala u Šidu.
Zbog bolesti je prvih nekoliko meseci proveo na klinici dr Radenka Stankovića u Beogradu. Pasteli i akvareli voždovačkih pejzaža koje je naslikao za vreme boravka u bolnici, svedoče da ga bolest nije odvojila od slikanja. Bolnica je stradala u Drugom svetskom ratu, te nije sačuvana nikakva dokumentacija o Šumanovićevoj dijagnozi i lečenju.
Roditelji su mu kod kuće omogućili najbolje uslove za rad. Najveća prostorija u kući pretvorena je u atelje, u kojem je tokom poslednje decenije naslikao oko 600 slika. Dve teme se izdvajaju kao dominantne u Šidu, pejzaž i akt. Prvih godina slikao je aktove i to prema skicama koje je doneo iz Pariza.
Za Šumanovića je karakteristično da je slikao u ciklusima. Nakon ciklusa aktova koje je nadslikavao i dorađivao dve godine, koji su prepoznatljivi po izuzetno reljefnoj fakturi, usledili su ciklusi pejzaža, Proleće u šidskim baštama, Šidski sokaci... . Na prvim pejzažima nastalim u Šidu, takođe je uočljiva takva reljefna faktura. Skice su nastajale u prirodi, u raznim tehnikama, da bi u miru ateljea radio konačnu verziju u ulju.
U nedostatku modela za akt u Šidu, tek je dogovor sa Emom, devojkom koja je pevala u jednoj kafani, omogućio stvaranje grandioznog ciklusa Šidijanke (Kupačice). Za samo tri godine, od 1935. do 1938. godine naslikao je šezdesetak slika ovog ciklusa.
Još jedan neobičan ciklus za koji nema pandana, bar u našoj umetnosti su Dečiji likovi. Oni predstavljaju studiju slikara sa dubokom psihološkom podlogom, na temu univerzalnosti dečijeg lika. Ciklus se sastojao od 41 slike, naslikane 1939. godine neposredno pred izložbu u Beogradu.
Nakon očeve smrti, 1937. godine Sava Šumanović je preuzeo deo poslova oko vođenja porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji očigledno je toj obavezi pristupio krajnje ozbiljno, kao i svemu drugom u životu.
Najveći uspeh u karijeri Šumanović je ostvario na svojoj šestoj po redu i poslednjoj samostalnoj izložbi, koju je organizovao u prostorijama Novog univerziteta u Beogradu, septembra 1939. godine. Smelo je izložio 410 slika, sve što je naslikao poslednjih jedanaest godina.
Prateći tekst kataloga izložbe, Mesto pregovora, kratka autobiografija, predstavlja osnov svakog proučavanja i analize u vezi sa Savom Šumanovićem. Na otvaranju izložbe govorio je Todor Manojlović. Prodao je preko stotinu slika, a pozitivne kritike koje je dobio, kao i veliko interesovanje javnosti za njegove radove, bili su najbolji podsticaj za rad.
Sledeće godine naslikao je najviše slika u životu. Možda priželjkujući povratak u Pariz, nakon deset godina vratio se skicama koje je doneo iz Pariza. Nije bilo prilike za put u Pariz, kao ni da uživa u uspehu. Počeo je Drugi svetski rat. Šumanović je nastavio da slika. Pripremio se za vanredne uslove obezbedivši dovoljnu količinu materijala. Neke od najznačajnijih i najlepših slika naslikao je za vreme rata. To se pre svega odnosi na zimske pejzaže, koji su istinska remek-dela. Vrhunski majstor znao je da je sneg beo samo u našim mislima, da se na njemu ogledaju i nebo i sunce, kuće i grane drveća, zato je na njegovim slikama belina obogaćena svetlo plavim, oker, ružičastim tonovima i deluje tako toplo i prirodno.
U proleće 1941. bio je kratko mobilisan u Osijeku. U aprilu se vratio kući i nastavio da slika. Šid tada ulazi u sastav Nezavisne države Hrvatske. Promenu političke situacije veoma je lako uočiti na platnima koja su nastala nakon toga. Ćirilica je zabranjeno pismo i Šumanović koji se potpisivao punim imenom i prezimenom, ćiriličnim pismom, prestaje da potpisuje slike. Umesto potpisa, u uglu slike samo je naznačena godina nastanka. Tako je veoma jednostavno, istovremeno veoma simbolično umetnik sebe uklonio iz nama vidljivog sveta. Istovremeno stvara pejzaže, prepune svetla kojima kao da daje nadu u budućnost.
Poslednja slika na kojoj je radio, pripada triptihu Beračice, završena je 26.8.1942. po podne, dva dana pred hapšenje. Ostala je da se suši na štafelaju.
Ovim triptihom završio se zemaljski život Save Šumanovića i započeo onaj drugi večni.
Rano ujutro, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine ustaše su došle po Savu Šumanovića. Po kazivanju majke, dozvolili su mu da se okupa i pozdravi. Nikakve veze i novac nisu ga mogli spasti. Odveden je u Sremsku Mitrovicu sa još 120 Šiđana, streljan je i sahranjen u zajedničkoj grobnici.
Izložba u MSURS
U Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske u četvrtak, 5. jula, biće otvorena izložba slika Save Šumanovića. Izložbu Save Šumanovića muzej priređuje u saradnji sa Galerijom slika "Sava Šumanović" iz Šida, a povodom 70 godina od smrti velikog umjetnika.
U Banjaluci će biti predstavljena dva velika autorska projekta Galerije slika iz Šida: "Poslednja decenija" (kustos Vesna Burojević) i "Sava Šumanović, lično, porodično i nacionalno" (kustos Radovan Sremac). Postavka sadrži izabrane slike - 46 ulja na platnu, iz posljednje decenije njegovog stvaralaštva, koji je ujedno i Šumanovićev najzreliji opus.
Djela Save Šumanovića, u manjem obimu od skorašnjeg, Banjalučani su vidjeli 1979. godine, kada su u tadašnjem Domu kulture (danas Kulturni centar - Banski dvor) bili postavljeni njegovi pejzaži.
(Autor je kustoskinja Galerije "Sava Šumanović")
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
