Зашто Јованка и Tито никад нису имали дјецу

Нада је дипломирала енглески и италијански језик и свјетску књижевност, а радила је код Тита као библиотекар.

Са Јованком и Титом живела је у Ужичкој 15 дуги низ година и за то време никад није говорила о приватном животу своје сестре и зета.

“Под један, то су биле њихове тајне. Под два, то је тако било да се о стварима које се дешавају у тој кући не говори. Мислим да су постојале негде неке клаузуле, неки уговори, да ако се неко прими у службу код Тита и Јованке, о њиховом приватном животу се не говори. И потписује се такав уговор. Ја никад нисам потписала такав уговор, нити је то од мене тражено. Али ја сам толико била дуго са њима и толико уз њих, да сам знала да се о тим стварима не прича”, рекла је Нада.

Међутим, у књизи објављеној 2015. године, под насловом “Нада Будисављевић: Моја сестра Јованка Броз”, она је ипак открила неке веома важне чињенице из живота Маршала и његове супруге.

Након што нас је, после рата, Јованка пронашла у два сиротишта, Зора и ја смо дошле у Београд и живеле у једној соби у Ужичкој 16.

Ми смо знале да Јованка ради код Тита и то нам је била велика част. Али ми нисмо знале да између њих било шта постоји. Нити нам је икада причала о томе. Није нам причала да ли је имала неког другог момка. Она је то чувала за себе. Била је лепотица, али никад се није разметала ни собом нити својом лепотом. Ни на крај памети јој није било да прича да јој се неко удвара или томе слично.

Она је Зори и мени једног дана, 1952. године, саопштила да ће се удати за Тита. Нас две смо занемеле на исти начин на који смо занемеле кад нам је саопштила да нам је брат умро.

И ја сам увек говорила да се она удала за своју икону. А за нас је он исто тако био, не жив човек – него појам. И кад нам је то саопштила, нас две ништа нисмо рекле. Отишле смо у шетњу. Изашле смо од Топчидерске звезде наниже. Те њене речи Зора и ја смо схватиле као да ћемо сада опет морати да се вратимо у дом. Зацениле смо се од плача.

Тито нас је после тога позвао. И то нас је позвао званично у госте, преко Јованке. И она је била присутна. Имале смо огромну трему. А он је у животу имао такав дар да људе који су имали трему пред њим на невероватан начин релаксира и да их некако ослободи те треме.

Он се нама обраћао као одраслим особама. Ја знам да нам је нудио вино да пијемо. Ја га гледам, па ко ми то још нуди? Гледам и не верујем, мени то никада нико није нудио. Онда нас је питао шта ми мислимо о неким стварима. Ја сам била запањена јер никада ме нико није питао шта ја о било чему мислим. Тито је био први који ме је питао шта мислим. И убудуће, он је често знао да ме пита шта мислим о неким стварима, наравно не о политици, него о нечему што се дешавало ту око нас. Тада нам је показао и своју собу и свој кабинет у Ужичкој 15, на првом спрату.

Ту смо и јели, у том кабинету. Нисмо ишли доле у ону велику трпезарију. Онда нам је рекао да се у нашем животу ништа неће променити, да ћемо живети исто онако како смо и до тада живеле, само да ће сада и он бринути о нама поред Јованке.

И тако је то и било. Ми смо и даље живеле у истом стану, а трошкове нашег издржавања сад је сносио он јер је Јованка демобилисана и није више радила.

Зора и ја се враћамо из Ужичке 15 потпуно умирене. У нашем животу се ништа неће променити. Имамо утисак о њему да је један много fiн човек. Одједанпут је Тито од тог идола и те иконе постао један много fiн човек, топао, не бих рекла обичан човек, али једноставно драг човек.

Одлука да се уда за Тита за Јованку је била веома тешка одлука. Она је имала и нас. И њој је то било оптерећење. А знала је и какви су његови породични односи.

Али нама никад није причала како је започела та љубав. Ни он ни она никада о томе нису рекли ни реч. Ја сам двадесет пет година била уз њих. Свакодневно. Никада ниједно од њих о томе није говорило. Они су били људи старинског кова и то је било њихово, о томе се није причало, ја о томе нисам питала никада.

Само сам видела да се јако пуно воле и да јако пуно поштују једно друго и да су јако, јако потребни једно другом.

Кад је прихватила тај брак, то је било решено и о томе се није причало. Није причала ни о венчању. Знам само да су кумови били Ранковић и Гошњак.

Ми на венчању нисмо биле. То је све урађено у најужем могућем кругу. То је било нешто врло интимно, од тога се није правио никакав велики догађај, никакво славље, никаква помпа.

Она се удала за своју икону и до краја живота за њу није постојао нико други сем њега. Чак ни у њеним мислима. Ни на који начин.

Ја мислим да се Јованка након удаје ни у чему није променила. Педесетдруге, педесеттреће године, ми смо се преселили из собе у Ужичкој 16 у стан у Ужичкој 9. То је био стан који је Јованка добила и који је после вратила кад се Зора удала. Јованка је сматрала да није у реду да ја сама будем у толиком стану док други људи немају где да живе. Тако сам ја прешла да живим с Титом и Јованком у Ужичку 15.

Највероватније да је њена добровољна одлука била да немају деце. Јер би то Титу у том тренутку могло да нашкоди. Кажем, највероватније, јер ја то не знам.

Њена жртва је била комплетна за њега. Она се од самог почетка ставила у службу њему као неко ко је посвећен, као опатица која се посвети својој религији. Она је амортизовала сваки ударац који је био намењен њему. И онда је глумила да је много јача него што је била. Деловала је као кремен-камен, као жена стена. И то се касније злоупотребљавало.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.