“Гласов” водич кроз свјетска првенства - Италија 1990: Посљедњи плес Југославије

Послије пропуштеног Мундијала у Мексику, Југославија је заблистала у Италији гдје је отишла након сјајних игара у квалификацијама које је завршила на првом мјесту без пораза. Почело је гостујућим ремијем против Шкотске (1:1), а велика побједа изборена је у Београду против Француске (3:2), док није било већих проблема против Кипра (4:0) код куће. Реми без голова на “Парку принчева” отворио је пут ка првом мјесту, које се назирало након тријумфа у Ослу (1:2) и у Загребу против Шкотске (3:1). У Сарајеву је пала Норвешка (1:0), а онда и Кипар у гостима (1:2).

Лош испраћај у Италију имали су изабраници селектора Ивице Осима којима је звиждао цијели стадион у Загребу против Холандије, а лоше је кренуло и на Апенинима. Моћна Западна Њемачка славила је са 4:1 у првом колу, а голом Давора Јозића, којем је то био други наступ на СП, “плави” су славили против Колумбије (1:0). Сусрет са УАЕ (4:1 - Сушић (5), Панчев (9, 46), Просинечки (90+3) ) био је загријавање за осмину финала са Шпанцима.

ФИФА је дозволила Аргентини и Енглеској да накнадно замијене голмане који су се повриједили. Умјесто Нерија Пумпида стигао је Анхел Комозо, а Дејвида Симана замијенио је Дејв Бисент.

О игри маестралног Драгана Стојковића у сусрету са “црвеном фуријом” и даље се прича. Легендарни Пикси са два гола елиминисао је Шпанце (2:1), након продужетка. “Плаву” чету чекала је Аргентина у четвртфиналу. Битка без голова трајала је 120 минута у Фиренци, а Југославија је од 31. минута играла са играчем мање јер је други жути картон зарадио Рефик Шабанаџовић који је имао најнезахвалнију улогу на терену - чување Дијега Марадоне. Више среће у лутрији са бијеле тачке имали су “гаучоси”. Јунак Југославије Пикси погодио је пречку, а непрецизни су били Драгољуб Брновић и Фарук Хаџибегић док су погодили Дејан Савићевић и Роберт Просинечки. Ни Аргентинци нису бриљирали. Педро Трољо није био прецизан, а шут великог Марадоне одбранио је Томислав Ивковић који је тако поновио потез из сусрета његовог Спортинга и Дијеговог Наполија у Купу УЕФА. Велика туга била је видљива у табору Југославије која је имала огромну шансу да се домогне полуфинала, а завршила је као пета.

Легендарни српски стручњак Велибор Бора Милутиновић предводио је Костарику са клупе која му је била друга репрезентација са којом је наступио на Мундијалу. Први је био Мексико четири године раније.

Квалификације је обиљежило одустајање великог броја екипа, а као дебитанти су наступили Костарика, Република Ирска и Уједињени Арапски Емирати док је САД први пут наступиле послије 1950. године. Утакмице су игране на 12 стадиона у исто толико градова Милано (“Сан Сиро”, 74.559), Рим (“Олимпико”, 73.603), Торино (“Деле Алпи”, 62.628), Напуљ (“Сан Паоло”, 59.978), Бари (“Сан Никола”, 51.426), Фиренца (“Комунале”, 38.971), Верона (“Марк Антонио Бентегоди”, 35.590), Удине (“Фриули”, 35.713), Каљари (“Сант Елиа”, 35.238), Болоња (“Ренато Дал'Ара”, 34.520), Палермо (“Ла фаворита”, 33.288), Ђенова (“Луиђи Ферарис”, 31.823). Систем такмичења остао је исти и 24 екипе биле су подијељене у шест група.

Иако је изостао квалитетан фудбал, ипак је одиграно неколико сјајних утакмица, а на сцену су ступила нека нова имена. Актуелни шампион шокирао је свијет поразом од Камеруна на отварању Мундијала у Милану. Марадона и друштво нису били енергични као у Мексику, али су се некако пробили до финала гдје су као и четири године раније укрстили копља са Њемачком. “Панцери” су дјеловали застрашујуће са можда и најјачим тимом у својој историји за који су играли Бодо Илгнер, Лотар Матеус, Јирген Клинсман, Андреас Бреме, Руди Фелер, Олаф Тон, Пјер Литбарски, Томас Хеслер... те су редом рушили Југославију (4:1), УАЕ (5:1), (реми са Колумбијом (1:1)), Костарику (5:1), Чехословачку (1:0), Енглеску (1:1, 4:3) и Аргентину (1:0) за трећу титулу. Финале је личило на партију шаха и једно је од најдосаднијих у историји, а ријешено је голом из пенала у 84. минуту када је прецизан био Андреас Бреме. Аргентинци су сусрет завршили са девет играча јер су Педро Монзон и Густаво Дезоти добили црвене картоне. Први пут се десило да два иста тима играју два финала заредом, а Аргентина је прва екипа која није дала го­л у финалу, док је уједно први шампион који је стигао до финала и доживио пораз.

Италијан најбољи стријелац

Посве из другог плана најбољи стријелац шампионата са шест голова постао је Салваторе Скилаћи који је много познатији под надимком Тото.

За Италију је дебитовао управо те 1990. године и заблистао на Мундијалу иако је био посљедња опција у нападу те вукао “азуре” све до трећег мјеста. У првом колу групне фазе замијенио је Андреу Карневелеа и постигао гол у побједи над Аустријом (1:0). Био је резерва на мечу са САД, да би био стартер против Чехословачке (2:0) и опет постигао гол. Трећи гол на СП дао је у осмини финала против Уругваја (1:0), четврти у четвртфиналу против Ирске (1:0), пети против Аргентине (1:1) у полуфиналу и шести у мечу за треће мјесто против Енглеске (2:1). Дефинитивно је обиљежио Мундијал и био талија Италијанима који без њега тешко да би прошли групу. За “азуре” је одиграо само 16 утакмица током 1990. и 1991. године и дао седам голова.

Европљани

Европљани су први пут славили у финалу против Јужноамериканаца, а четири шампиона свијета играла су у полуфиналу. Западна Њемачка је прва репрезентација која је играла три финала заредом што је касније поновио Бразил (1994, 1998, 2002), а Франц Бекенбауер друга особа у историји, након Марија Загала, која је Мундијал освајала као играч и селектор.

Мексико и Чиле били су дисквалификовани током квалификација. Мексиканци због лажирања годишта фудбалера у млађим категоријама, а Чилеанци након што је њихов голман Роберто Рохас симулирао повреду и тврдио да га је погодила бакља са трибина у мечу са Бразилом због чега је утакмица била прекинута. Чиле није играо квалификације за СП у САД 1994.

Мила и друштво очарали свијет

У другом наступу на Мундијалу Камерунци су одушевили свијет. Прво су нокаутирали свјетског шампиона Аргентину (1:0), а стријелац је био Франсоа Омам Бијик. Потом су били бољи од Румуније (2:1), а онда је био доживљен дебакл од СССР-а (0:4).

Ипак, екипа коју је са клупе предводио совјетски селектор Валериј Непомњашчи у осмини финала избацила је Колумбију (2:1) и постала прва афричка екипа која је уписала побједу у нокаут фази. Сва три гола пала су у продужетку. Роже Мила погодио је у 106. минуту, а други два минута касније остаће заувијек запамћена. Колумбијски голман Хозе Рене Игуита на неких 40 метара од свог гола хтио је да предрибла Милу који му је отео лопту и погодио за чувени плес покрај корнер заставице. Велика битка виђена је у четвртфиналу на сусрету са Енглеском (2:3). Досуђена су чак три пенала (један за Камерунце и два за Енглезе), да би другим голом са бијеле тачке Гари Линекер одвео “горди Албион” у полуфинале. Мила (38) се вратио у репрезентацију на молбу предсједника државе Пола Бије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.