Мало играча који играју боље у репрезентацији него у клубу: За њих је државни грб на првом мјесту
БАЊАЛУКА - Мало је играча који из углавном објективних разлога боље партије пружају у репрезентацији него у клубовима. Мање времена за уигравање са саиграчима, другачији концепт селектора и оно што је можда најважније, скоро да нема могућности грешке и да се свака плаћа неодласком на велико такмичење или крахом на њему.
Али увијек има и изузетака. На срећу репрезентације Србије један од њих је Александар Митровић, који је и минулих година, које што прије желимо да заборавимо, био усамљено острво у мору посртања “орлова”. Старт квалификација за Мундијал у Катару нападачу Фулама дошао је као мелем на кошмарну сезону. За неке је можда изненађење његових пет голова на три меча, али гледајући претходни период, то се на неки начин могло очекивати, посебно јер га је дуго мучио промашен пенал у баражу против Шкотске.
Велс, голф, Реал. Тим редом. Чувени натпис на застави са којом је не тако давно позирао Герет Бејл. Некада најскупљи играч свијета носећи дрес Реала или Тотенхема само у ријетким приликама нас подсјети на оно шта може, док је у репрезентацији увијек на највишем нивоу. Одвео је своју земљу до четвртфинала Евра прије пет година у дебитантском наступу, а добро се показао и на старту ових квалификација у тренуцима, док му код Жозеа Муриња баш не цвјетају руже.
Док се Митровић и Бејл углавном боре да одведу своје земље на велика такмичења, међу велесилама има играча сличних навика. Један од њих свакако је Оливије Жиру. Он никад раније био нападач који гарантује 20+ голова у сезони, али је неко без кога Француска Дидијеа Дешампа не може да се замисли. Снажни центарфор у потпуности се посветио колективу и без поговора испуњава задатке које је селектор ставио пред њега. Његове спуштене лопте и отворени простор користе Килијан Мбапе и Антоан Гризман па су “триколори” мање-више рутински стигли до титуле првака свијета у Русији.
У ову групу спада и Лукас Подолски, један од најважнијих чланова “панцера” у претходних петнаестак година. Његове сјајне партије крунисане су освајањем Мундијала у Бразилу и то у тренуцима када је у Арсеналу био потпуно у другом плану. Играо или не у клубу, имао је загарантовано мјесто код Јоакима Лева и врло важан утицај на игру Њемачке.
Слично се може рећи и за Фернанда Тореса, момка који је најбоље партије у каријери пружао као тинејџер у Атлетику. Под свјетлошћу рефлектора био је и на почетку мандата у Ливерпулу, а онда се изгубио лутајући од клуба до клуба. Међутим, у репрезентацији је увијек био на висини задатка, а голови у финалима Евра 2008. и 2012. године те титула шампиона свијета из 2010. само су потврда да је био неизоставан дио најбоље генерације “фурије”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
