Емотивна исповијест Мирка брата Горана Буњевчевића легендарног фудбалера Звезде и Тотенхема

Нажалост, прије нешто више од годину дана, Горан Буњевчевић је у четрдесет петој изненада преминуо. Предстојећи двомеч у Лиги шампиона прави је повод да се евоцирају успомене на јединог српског играча који је у каријери наступао и за црвено-бијеле и за популарне "пијевце".

- Да је мој Горан жив, био би пресрећан и уживао би што се двије његове екипе састају у Лиги шампиона - каже Мирко Буњевчевић за "Новости", Горанов рођени брат који је такође био добар играч, а сада је селектор Србије за генерацију 2005.

- Мени је срце било препуно када је жријеб саставио Црвену звезду и Тотенхем баш због њега. Звали су ме ових дана енглески новинари, као и људи из лондонског клуба, јер га сви памте по добром. Планирали смо да се у другом мечу у Београду направи кореографија у знак сјећања на Горана, зато што је био капитен и Тотенхема и Звезде.

Много ми је тешко

Туга за вољеним братом код Мирка је и даље огромна. Тешко му је било док је причао о успоменама.

 - Био сам веома везан за њега, још ми је много тешко. Имао сам у њему савјетника, критичара, све... Кад год сам у животу доносио неку важнију одлуку, прво бих отишао код њега. Људи су га цијенили због поштења, огромне позитивне енергије. Као фудбалски функционер имао је визије, идеје. У Звезди није успио, као директор репрезентције хтио је да се направи систем, максимално се посветио да се пласирамо на Свјетско првенство. Нажалост, није отишао са репрезентацијом у Русију.

Црвено-бијеле боје заузимале су наважније мјесто у Горановом срцу. Наравно, волио је и Тотенхем у коме је провео пет сезона, од 2001. до 2006. године.

- Послије четири године проведене у Звезди, освојене двије титуле и два Купа, Горан је имао неколико понуда на столу. Тадашњи тренер Тотенхема Глен Ходл тражио је баш тај тип играча, јер је цијенио дефанзивце попут њега, да су мирни на лопти и размишљају у игри. Инсистирао је да Горан дође јер га је гледао на мечу са Селтом и Мецом, када је Друлићу намјестио три гола. Услови су били одлични, на састанку су се брзо договорили и потписали уговор на пет година. Позив тако великог клуба није могао да се одбије.

Пошто су били веома везани, Мирко је посјећивао брата кад год би му се указала прилика, јер је и он у то вријеме играо у иностранству.

- Није му било лако да се навикне на Премијер лигу и енглески стил. У првој сезони је редовно играо док није доживио повреду леђа, па је био проблем да се врати. Када је касније Ходл отишао, промјенила се и концепција. Одиграо је 56 утакмица у Премијер лиги, дао два гола. Углавном, повреде су га омеле да остави већи траг. Десио се и пех да га је у једном дуелу центарфор Челсија Џими Флојд Халсенбајк ударио главом и повредио му јагодичну кост, па је паузирао три мјесеца. Премијер лига је веома тешка и захтијевна, у то вријеме највише се код дефанзиваца тражила снага. Зато мислим да би Горан много боље прошао да је отишао у Шпанију или Италију, гдје се играо технички фудбал.

Требало му је много да се навикне на острвска правила игре.

Превише странаца у екипи

Мирко Буњевчевић је већ имао успеха у професионалној тренерској каријери, освојио је многобројне трофеје са млађим категоријама Црвене звезде. Изузетно цијени рад колеге Владана Милојевића. - Направио је велике ствари, ништа друго не може да се каже за неког ко је два пута предводио екипу до Лиге шампиона и једном у Лигу Европе. Мени као неком ко је везан за Црвену звезду једино сада боде очи огроман број странаца. Волио бих и да у првом тиму има више играча који су поникли у школи црвено-бијелих.

- Било је у почетку проблема. Нема карантина, на утакмице у ранијим терминима ишао је колима, прије тога би сам доручковао. Чудио сам се и ја кад сам долазио да га гледам... Тренинзи су једном дневно, утакмица некад буде и три за недјељу дана. Зато се тражи да на терену будеш као гладијатор, максимално спреман. Горану није било добро у теретани када је видио да његови саиграчи из бенџа извлаче 120 кг. Енглези имају свој систем по којем функционишу, улажу огроман новац, а да би играо, мораш да будеш репрезентативац своје земље.

Мирко се радо присјећа многобројних анегдота из братовљеве каријере на Острву:

- Једном је пао послије жестоког старта и почео да се превија. Публика у Енглеској звижди на такве ствари, они воле да све пуца. Кад је чуо негодовања са трибина, устао је упркос јаким боловима и није му се више падало. Навијачи су га вољели и цијенили, као и сви у клубу. Тамо играчи имају обичај да излазе сваке сриједе и да у пабу пију до пет, шест ујутру. Горану, који је био тотални антиалкохоличар, сви су се чудили. Њима ништа није било јасно када он наручи воду. Зато му је Теди Шерингем једно вријеме свако вече бацао каменчиће у прозор и сјаветовао га: "Горан, дринкинг, дринкинг". Међутим, они дају на тренингу и утакмицама сто одсто и то не не може да се објасни. Питао сам га како је могуће да толико трче, ако вече прије буду пијани. Рекао ми је да је клима добра, уз то те и публика носи.

Велики број пријатеља стекао је Горан играјући за Тотенхем.

- Био је цимер са Украјинцем Сергејом Ребровом, он је брзо отишао. Са свима је имао добре односе, дружио се са Нијемцем Кристијаном Цигеом, са Тедијем Шерингемом иако су Енглези мало хладни према странцима. Ипак, најблискији пријатељ био му је Чилеанац Густаво Појет. Долазио је у Србију, ми се и данас чујемо телефоном. Мој план је да слиједеће године, на Другом фудбалском меморијалу Горан Буњевчевић, позовем легенде Тотенхема, његове бивше саиграче, да дођу у Београд и одиграју против ветерана Звезде.

Послије пет проведених година у енглеској престоници, Горан није хтио да остане.

- Сметала му је киша у Лондону, са супругом и кћеркицом је одлучио да се врати кући. Енглези су хладни, другачије се живи. Није могао да остане, све га је вукло назад. Био је везан за Београд, Србију, Кордун. Родио се у Карловцу, ту су нам били баба и деда. Сваког љета је ишао на турнир на Кордун у Славском Пољу, мјесту гдје живе Срби повратници. То му је било огромно задовољство и зато желим да му и тамо направим спомен-плочу, јер су га људи дочекивали са радошћу - поносан је на свог брата Мирко Буњевчевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.