Легендарни прњаворски боксер Златко Бурић ове године слави риједак јубилеј

Љубав започета на тренингу Боксерског клуба Раднички из Славонског Брода кроз активну каријеру трајала је пуну 31 годину, а онда се овај легендарни боксер посветио тренирању млађих и преношењу на њих свог огромног искуства.

- И сада, пола вијека касније, никада се нисам покајао што сам највећи дио свог живота посветио племенитој вјештини, која ми је донијела много лијепих тренутака – нагласио је Бурић, који је у аматерској каријери имао 322 борбе у којима је забиљежио 261 побједу, 43 пораза, док је 18 његових мечева завршено неријешено.

Од првог тренинга 1974. па све до 1986. године био је члан Радничког, а онда је прешао у Ријеку, чији је члан био до почетка рата на простору бивше Југославије. Члан бањалучке Славије постао је 1994. године и у овом клубу је завршио аматерску каријеру.

- Први званичан меч имао са 1976. године и могу слободно да кажем да сам на рингу прошао све и свашта. Као јуниор боксовао сам у лакој категорији, а потом као сениор сам наступао у велтер, полусредњој, средњој и полутешкој категорији. На профи-рингу у крузер и апсолутној категорији. Наступао сам за Раднички док је био у Првој савезној лиги, али и у друголигашком такмичењу, за Ријеку док је била прволигаш. Било је то вријеме када је бокс био један од најпопуларнијих спортова и дупке пунио све дворане широм Југославије – са сјетом се присјећа Бурић.

Тешко је побројати све медаље које је освајао, али остало је упамћено да је три пута био првак Југославије, два пута други, једном трећи, вишеструки шампион Хрватске, првак Балкана, освајач бројних одличја на међународним турнирима, али и дугогодишњи репрезентативац Југославије за коју је забиљежио 37 наступа. Са Боксерским клубом Ријека у сезони 1986/87 био је екипни вицешампион Југославије.

- Сваки меч, сваки секунд проведен у рингу имао је своју чар, али никада нећу заборавити Свјетски куп 1986. у Стокхолму гдје сам освојио сребрну медаљу. На овом такмичењу наступили су најбољи свјетски боксери у свим тежинским категоријима, а представљао сам Југославију у средњој категорији. У осмини финала био сам слободан, потом сам у четвртфиналу прекидом у другој рунди савладао Американца Ларија Гудмана, а у полуфиналу Канађанина

Џефа Спаркса, такође прекидом у другој рунди – нагласио је Бурић.

Тада 26-годишњи боксер био је у сјајној форми, а у финалу га је чекао славни Кубанац Пабло Хернандез.

- Током фантастичног меча обојица смо по два пута била у нокдауну. Прштало је на све стране, а публика је током цијелог меча стајала на ногама. Када је завршио меч, мени као да је неко угасио

свјетло и више се ничега нисам сјећао, па чак ни детаља са проглашења побједника.

Послије неког времена сам се прибрао и видио да код себе имам прилично много новца од награде, велики пехар, док је медаља била умотана у пешкир са жељом да је покажем родитељима када се вратим кући. Уз све то сви су ми прилазили и честитали на изванредном

мечу. Био сам увјерен да сам побиједио, али сам тек сљедећег дана, у авиону на лету за Југославију сазнао да сам поражен на поене. Било ми је тешко, али сам схватио да сам дао све од себе. Та борба је показала колико бокс може бити лијеп, али и опасна спорт, јер се практично ничег нисам сјећао – рекао је Бурић.

Два пута је требало да буде учесник Олимпијских игара, 1984. године у Лос Анђелесу и 1988. у Сеулу, али оба пута се испријечила виша сила.

- Једноставно ми се није дало да одем на највећу планетарну смотру и због тога жалим, јер сам можда у ризници данас могао да имам и

олимпијско одличје. Можда сам на рингу био у погрешно вријеме, јер је тада било много великих мајстора. Поред њих је било тешко ухватити комад славе, али сам на неки начин успио и стекао њихово поштовање. Знам само да се никада нисам плашио, а знао сам да добијем и добре батине. То је једини начин да успијете на рингу – истакао је Бурић.

По окончању аматерске услиједила је кратка професионална каријера, а потом је упловио у тренерске воде.

Једно вријеме, 2012. године био је тренер Славије, а двије године касније основао је у Прњавору Боксерски клуб Ринг у којем је и главни тренер.

- Увијек има доста дјеце коју бокс интересује, али их је све теже задржати да дуго остану на рингу.

Примат су преузели други спортови, али и није само то, јер све више

младих је окупирано модерним техонологијама, игрицама, друштвеним мрежама.

Надам се да ће се то вријеме промијенити и да ће бокс, поготово онај аматерски, поново постати у правом смислу племенита вјештина - додао је на крају Бурић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.