Бањалучки шампион: Овај дукс ми је поклонио Мухамед Али!

Рођен сам у Бањалуци, 1961. године. Становао сам на периферији, тако да имам у себи и тај неки сеоски живот, живот са периферије. Е, али ово да ти кажем, чим сам кренуо у школу, одмах смо почео да ходам по граду. Већ у оно вријеме, у основној, имали смо своје неке групице, овдје по овим уличицама сад гдје смо. Не знам је л' знаш, знаш ваљда, читао си, шездесет девете је био велики земљотрес у Бањалуци. Баш овдје гдје сад сједимо, ту је била једна зграда која је била тотално срушена и направљена је послије ова нова. И сјећам се свих тих детаља тадашњег живота...

Сад неки људи кажу да је тад било боље, ма није било боље! Сад се живи исто као што се живјело, али на једном мало другачијем нивоу. Сад ти је свијет не на дохват руке него на руци, интернет је то све донио.

Маријан Бенеш Роки

Мени ниједан спорт с лоптом није ишао; ни фудбал, ни одбојка, ни кошарка, једноставно нисам у екипама. Нисам био тимски играч. И онда се појави бокс. Тада је "Славија" била јак клуб на југословенском нивоу, па чак и на европском, јер смо имали Маријана Банеша који је 1973. био у Београду првак Европе. Сјајан је борац био, велики шампион, обожавао га је народ. Он ми као боксер није био узор, јер ја нисам могао радити то што је он радио. То је само он могао, зато и јесте јединствен. Ја сам га звао Роки.

Морао сам учити бокс, морао сам боксовати тако да што мање ризикујем, јер сам физички био слабији од својих вршњака и већине противника са којима сам боксовао. И онда то мораш надокнадити брзином, виртуозношћу, техником. Бокс је јако тежак спорт за учење. Али стицајем околности појавио се Предраг Крстић из Београда, врхунски тренер у боксу. Он је био са нашим клубом "Славија" првак Југославије тадашње и држао је то све под контролом. Пандан његов у Београду је Читаковић са Црвеног крста, и он је одатле. Он се појави и ошајцује нас двојицу-тројицу који смо за њега таленти. Онда нас је почео мало водити са собом, па нас је усмjеравао у животу. Идемо у Београд на неки турнир, идемо у Загреб. Тад сам имао 16 или 17 година. Почео сам са боксом са 14, још у основној школи, а онда дођу ти неки велики људи, поведу те, дођеш одједном на Славију, одеш код "Павике" и у "Четворку". Павловић је бивши играч, сад тог кафића више и нема ја мислим... Ту су долазили сви. Па пођеш онда тамо у прве кафиће који су били у Београду, у Кнез Михајловој. Био је "Папагај" неки, па онда "Галерија" послijе... Све то почињеш да испробаваш..., прича бањалучки шампион за Курир.

Отац

Врло рано сам остао без оца, у осмој години. Отац Петар ми је живио од 1930. до 1970. Значи, у 40. години, у најбољем добу је умро. Имао је рак плућа. Био је већи од мене за главу, био је фрајер, отац за пожељети, и онда се одједном то сруши све...

Имао сам два старија брата, срећа моја да сам их имао, јер они су одрастали прије мене и они су раније почињали да раде, обојица су били озбиљни, до и дан-данас. Хвала Богу, живи су. Зову се Иван/Ивица, и Божа. Мајка се звала Албина, нека комбинација италијанска и наша, врло специфично. Нас је било тројица и ја сам као најмлађи хтио да било шта радим, да покажем свом оцу који је већ... Како је било тешко... Хтио сам да му докажем да ћу ја бити тај... Да ћу бити успјешан у нечему. Хвала Богу, па ми се и потрефило тако.

Београдски дани

То је дуго трајало, шта ја знам, од 1979. кад сам ушао у први тим, кад сам већ постао стандардни прволигаш. На том нивоу лиге, такмичења, сви су имали своје екипе, сви клубови су имали 12 момака кад изађу, па је борба. Сјећам се тих прекрасних вечери на Црвеном крсту, на стадиону отвореном, оном "Радничком". Ту су долазили сви београдски мангупи, боеми, Гага Николић на примјер. И Мрка је био, Милутин Мркоњић, он је исто ту у том крају живио. Био је редован и Бранко Пешић, стари господин, београдски градоначелник. Исто је обожавао бокс и који је и тренирао бокс.

Први успјеси

Да не рачунамо ова јуниорска такмичења, то је било до 1982, 1981. године побиједио сам све у тој лиги, све до једног противника. Имао сам неких 25 мечева за годину дана и све сам их побиједио на клупским такмичењима. Е, онда, 1982. сам у Вуковару, у оном несретном, био првак Југославије. И проглашен за најбољег, за најперспективнијег боксера у то вријеме, па можда чак и у Европи. Тад је већ била средња категорија, 75 кила. А до тада сам промијенио све категорије, од најмање, од 50 до 75. И онда су почели успјеси у тим већим категоријама и већ долази до физичког врха, гдје ти са 75 килограма већ можеш постићи све, можеш издржавати све припреме. Ми смо били годишње два-три пута на припремама. Ишли смо на Копаоник, Јахорину, па горе у Словенију на зимске планинске, некад чак и на море. Па онда најчешће на Кошутњаку горе јер је спортски центар био предвиђен за то. Па си ту имао и стручњаке. Имао сам, рецимо, професора Ћирковића, који је жив и дан-данас, хвала Богу. Он је приватно био пријатељ са првим великим шампионом Матом Парловим. Професор др Ћирковић је био кондицијски тренер, најбољи у Југославији свих времена; и сад је најбољи. Ја мислим да и сад нема бољег од њега. Човјек је већ у годинама. Чујем га понекад овако, видим га и сад на подкастима пар пута. Окупио је тим озбиљних људи.

Ферке у престоници

Е сад, ми у Југославији смо имали Мату Парлова који је био 1972. године првак свијета, 1974. је био олимпијски. Био је у Хавани првак свијета, па је био олимпијски у Минхену. Па се послије Мате Парлова појавио Слабодан Качар, који је исто у полутешкој у Москви олимпијски побједник, на тој доста тешкој Олимпијади. И онда долази моје вријеме гдје сам се ја изборио са конкуренцијом гдје је био Пешкаро, Јевтић, Качар. Сви смо били полутешка. То је била југословенска категорија и ми смо сви били ту негдје. Ваљда је то тај балкански систем да људи имају од 75 до 90 килограма, најбоље за ту неку спортску конституцију. Ту се појави још већа жеља за успјехом. Кад кажу да се добро живјело, ма није се нешто живјело. Живјело се, ко је био у некој ситуацији да може нешто са стране да лапне. Ти људи су мало боље живјели. Радничка класа је живјела као и сад, увијек је ту негдје слично. Зато кажем да сам имао нагон да одем у Лондон, Париз, Њујорк. Немаш ништа више овдје, да можеш рачунати на неки бизнис код нас. Ништа друго нема шта те може винути у свијет. Постоји вјечан лоповлук, али ја нисам тај тип. Ја нећу туђе, нисам створен на тај начин. Знао сам већ да постоје наши криминалци који ходају по Паризу. Знао сам, рецимо, ону аферу Стевица Марковић-Ален Делон, јер он је са Црвеног крста отишао у Париз. Комплетно та екипа од Љубе Земунца до Ћенте, Дарка Ашанина. Сви су тренирали на Црвеном крсту код господина Ћитаковића који је био шампион фер-плеја.

Гањала се та племенитост у тим феркерама. Тада су већ кренуле ферке по Београду, те договорене туче, знало се. Знали су се и прописи и на улици. Знало се како, шта може. И ко је кршио правила, био је кажњаван. Знала се и казна. Казна је била или понижење или рецимо, дешавало се, а то је Аркан исто знао, да се узме лопата, па по гузици пет пута. И то је било страшно, то боли.

Минхен

Е сад, 1982. постајем првак те Југославије и репрезентативац. Онда идеш по турнирима по Европи. Био сам и првак Балкана, 1983. Био сам на Свјетском првенству, 1982. године у Минхену. И сад ми дођемо у Минхен из тог комунизма, а Минхен је пун свега. Пун курви, пун наших људи, већ горе стационирани. Покојни Бора Новаковић, умро је прије двије године, он већ држи горе локале по Минхену. Долази код њега и Ћента, и Ашанин и Земунац. Они дођу из Франкфурта, пошто су били горе у то вријеме, и онда се спуштају у Минхен. И онда они кад дођу, кладе се са оним њемачким сухелтерима, то су све људи који држе те ноћне барове и послове и коцку.

И онда ја прво побиједим тог Нијемца домаћег, из Западне Њемачке. Полицајац је био по занимању. И долазе ти наши момци из Југославије, било је ту из Загреба пар момака, од Љубе Земунца кум и Јуса покојни. И ставе ми паре у џеп. Ја се облачим, још ми рука пукла, кост, па ме боли и не могу ићи даље, а побиједио. Ја сам имао једно 200 марака у то вријеме и желим себи да купим онај вокмен, "сеико" сат, али не могу то све себи купити, јер немам довољно пара и одједном имам четири-пет хиљада марака у џепу. Никад више лове нисам видио у животу. И кажем им: "Људи, шта ми то дајете?! Страх ме је! О чему се ради?" Они ми кажу да су се кладили с Нијемцима, да сам побиједио и да је ред да и ја добијем дио. Они су знали да ми немамо нешто превише. Тако сам ја заволио тај систем живота и ја и дан-данас никад ништа нећу рећи ружно ни против Љубе Земунца, ни против Дарка Ашанина, а чак ни против Аркана. Сви су против њега, али рецимо мени је симпатично што је његов син Вељко боксер. Мислим све најбоље о њему. Има тврду руку, има крупне кости, неће примити лукаво ударац и то је једина права особина за бокс. Да што мање добијеш батина, а да колико можеш даш, колико не можеш и не мораш. Кажем, једино правило је то што мање добити батина. Тешко је то.

Турчин

И онда се крену дешавати боље ствари. Рецимо, '83. одем на Балканијаду, порокам их све доле, и Турчина и Грка и Бугара и све редом. И онда ми један Турчин, богаташ - ми тада нисмо имали тих тајкуна богаташа - дође и каже, дођите ти и Раџеповски из Македоније, дођите код мене у Анкару одбоксајте на мом имању против мојих Турака које сте побиједили, дајте им реванш, и даћу вам 50.000. Рецимо да нам је толико понудио. У, јеботе, они наши комунисти кад скочише: Не може то! Може само читава репрезентација! А он неће, он хоће само нас двојицу, а они не дају. А ми тада нисмо ни знали шта је лова, јер нико није имао велику лову.

Дон Кинг

Мени се десило у Лос Анђелесу, рецимо, да ми дође Дон Кинг послије полуфиналног меча, на проглашењу, када је било са Холифилдом, дисквалификација и проглашење, и он мени дође, онако с оном својом фризуром, без кошуље, са ланцима на врату, и каже: Ти мали, остани овдје у Америци, добићеш... шта знам... добићеш милион долара! Имаћеш десет мечева, направићемо ти реванш са Холифилдом. Кажем ти, ја гледам у њега онако, а Мате Парлов, тад је био селектор те репрезентације Југославије и знао је се шта се збива, јер је био првак свијета прије тога, каже ми да останем у Америци. А ја кажем: види будале, људи моји! Чуј, да ја останем у Америци?! Идем ја у свој Бањалуку, јебеш Америку, јебеш све. Дон Кинга сам ја одбио!

Кажем ти, мени се иде у Југославију, мени се иде у Бањулуку, мени се иде у Београд, мени се иде у Загреб. Ја волим живот, имам те своје цуре, имам те своје другаре, јеби га. А милион долара нисам вјеровао да то неко може добити. Ја сам то добио послије кад смо направили анализу. Ја њега откачим, кажем: "Ма, дај, још си дошао без кошуље, да си макар обукао кошуљу и кравату." Већ тада је био краљ. У Трамповим хотелима су правили професионалне мечеве. Гледа Мате Парлов у мене, сјећам се добро, и каже: "Јао, лудог Босанца! Па човек ти нуди милион, никад нико није добио милион долара за потпис уговора! Никад нико није то добио, не зато што си толико добар, него зато што си бијел. Њима треба бијелац који нешто вриједи. Американцима треба бијелац, они црнаца имају колико хоћеш." Кажем, вратиће се то све у животу, нису паре толико важне.

Уа, уа, тишина и аплауз

Холифилд је боксовао у полуфиналу са неким Брајаном из Новог Зеланда. Ударио га је послије, па је дисквалификован. Онај ко је дисквалификован, тај не прима медаљу, тај је кажњен, у боксу је то правило тако. Међутим, Американци су направили притисак, како су они увијек били сила, као и сад. Они су направили притисак и он је ипак добио ту медаљу на проглашењу. Е, онда су ови моји, што су били уз мене удбаши, ја их зовем удбаши, они су били људи из државног апарата који су контролисали шта се ради, како се шта спроводи. Онда кажу мени: "Дигни га на постоље, загрли га, махни својом заставом и добићеш аплауз, публика ће те прихватити." Излазимо ми, сви звижде, сви су за Холифилда. Њихов је и, између осталог, прави шампион. То што је направио није намјерно. Одједном сам чуо: "Уа, уа!" и кад сам ја то направио, кад сам га загрлио, само тишина и онда - аплауз! И направимо и то како треба и вратимо се.

Олимпијско злато

Имаш велики шок. Ја сам дошао на Олимпијаду са жељом да побиједим макар први меч. Па када побиједиш први меч, онда већ апетити прораде, па други, па трећи, па четврти... И понос. Ми смо били велике патриоте. Прва ствар је понос, а друга ствар је ипак велики удар на млад мозак. И када се то све издешавало, онда послије видим и народ какав је. И народ је чудан и грамзив. Онда имаш неке људе који хоће да те искористе и који су у стању да ти ураде неку пакост, нешто иза леђа. Али ја се нисам нешто превише с тим бакћао. Хвала Богу, имам и дан-данас, а имао сам и тад довољно људи са којима се могу дружити, који нису пакосни и који нису болесници. Кад сам добио то олимпијско признање, живот ми се промијенио. Све се мијењало из темеља. Прва ствар, нисам размишљао о новцу. Било је тада већ новчаних награда, али то је све било до 20.000-30.000 максимум. Сваки дан сам трошио тај новац. Добијеш криву слику о животу. Није ме било страх да сутра нећу имати шта да једем. Увијек сам мислио да се више никад неће поновити да се ништа нема, а сви смо то доживјели у својим породицама, у свом животу. Да некад има у свакој кући, а некад нема. А сад, рецимо, кад сам већ порастао довољно, тек сад видим шта значи новац, шта значи моћ, бизнис; кажем ти, ми тад нисмо знали шта значи милион нечега. Деведесет девет одсто људи у Југославији није знало шта то значи, а није им ни требало. Имали смо ту неку комунистичку заблуду која је довела до овога гдје смо сад. Сад ми мање-више сви слабо живимо.

Жена и син

Ја сам се заљубио већ у основној школи. Имао сам те неке лијепе цуре које су ту биле, па су се онда ту по граду, по тим кафићима, дешавале те неке симпатије, па сам се онда први пут и оженио. То је била ћерка од тог једног златара, који је био богат човјек. И одмах су ми сви опет говорили иза леђа да сам се оженио због пара и злата. Ја од њега никад ништа нисам имао. Он је мени нудио да ради са мном, а ја сам опет чуо од старих људи - злато је проклето, баш је проклето. Злато је највеће зло које може бити на свијету. Злато и дрога, то је ту негдје. Та жена је била лијепа, ја сам био млад, онако популаран, па и то се надопуњавало. И од свега тога, ја сам имао један ланчић, који сам вратио кад сам се растао. Колико је трајао тај брак? Па од 1986. до 1996. И то је превише. Тад сам добио сам сина Томаса. Он је сад са мајком, живи у Меделину, доле у Хрватској. Ирена се зове та моја прва жена.

Халид Муслимовић

Боксовао сам ја још пар тих неких првенстава. И онда се ту појави Халид Муслимовић, који ожени ту моју свастику, млађу сестру. Ја га зовем јадник, јер је биједник по свим параметрима. И он ме наговори да ми почнемо да организујемо и да оснујемо федерацију, и да почнемо да организујемо професионалне мечеве на нивоу Југославије и да будемо сами своје газде. То је била 1990. И одем ја у Лакташе код Милорада Додика. Од тада постао начелник Лакташа. Били смо у пријатељским односима, генерација... Кажем му: "Начелниче, имам ту идеју... Он је мало смањио порез у тим Лакташима, гдје је он био доле шеф. И привукао је приватне фирме из свих осталих република. Реко, начелниче, ја сам зато да направимо овдје профи-камп. Каже, напиши ми шта ти треба и сјешћемо и договорићемо се. Миле је такав човјек. Сутрадан, ја код њега доле, попијемо кафу, доручкујемо нешто. Рекао сам да ми треба дворана, опрема, федерација на нивоу Југославије. Он је тад већ имао добре односе са Београдом. Тад је био тај Анте Марковић, реформиста на власти. Прије Милошевића, та екипа. Рекао ми је да ћемо отићи у Београд и да ће направити те сједнице за те федерације, да то буде све регуларно. Миле Додик је први представник прве професионалне боксерске федерације у то вријеме. Ми смо то све направили. Ја сам почео већ правити мечеве.

Ја и Халид смо то радили. Ишло је то добро. Међутим, мене нису интересовале паре. Халид је имао ту неку издавачку кућу "Халикс". То је он све узимао себи. Ми смо пунили дворане свуда гдје смо били. Мене људи воле и дан-данас. Ја кад прођем улицом, мене сваки други човјек поздравља овдје у Бањалуци, гдје се измијенила структура људи. И ови нови који су дошли, рат је учинио своје, он, али ја немам проблем велики са народом. Правили смо добре паре тад и у то вријеме.

Све је стало

Крај 1991. Већ је почео распад те државе, и 1992. је већ рат озбиљан. Обустава свега, све је стало. Онда 1993. пођем са Халидом да разговарам. Он се развео са својом женом. Он се први развео са том мојом свастиком, али и даље позајмљује лову. Кажем му: "Гдје трошиш толике паре?" Узимао је од свакога, и од пунице, и њу је опљачкао. Нема кога није опљачкао. Мени се то згади, па онда на крају почне да узима и од каматаша паре. И онда га ја позовем, '93. или '94. године. Био Ставра у Швајцарској, један мој пријатељ, Панчевац, Шешељев тjелохранитељ... И дође један лопов одавде, наш домаћи каматаш, и каже: "Дошао сам да ти убијем онога баџу." Ја сам му рекао да ми је бивши баџа, а он каже да му није вратио 50.000 евра. Он ми је испричао да је узео од њега прије двије године, а ја нисам ни знао. Од каматаша се не узима лова. Узимаш лову од банке, узимаш лову од... Узео си од пријатеља, од фамилије, а од каматаша када узмеш лову, онда се зна шта се дешава. Или се враћа камата или те вежу. И дошли су у Швајцарску да га убију. И овај узео ту од Изета Бегановића 50.000 пред рат. И дошао је Изет и узео двојицу, једнога Ставру из Панчева и још једнога момка, да га горе у Швици урокају. Ја кажем, немој.

Међутим, ја нисам знао да је Халид изварао и пјевачице. Само Лепу Лукић није успио да превари јер је она већи бандит. Преварио је Гоцу Божиновску, Шемсу Суљаковић, Весну Змијанац... И са свима је спавао. Свима је узео паре да неки материјал направи, да нешто ово, да нешто оно... Шемса Суљаковић је страшан човјек, страшна особа. Дошла у Беч, ја је сретнем у Бечу, она јадна чека у реду да узме босанску шарбу. И онда ми она исприча причу. Од ње је узео неких 20-30.000 марака. Срамота је. Мени је остало код њега пола милиона. Пола милиона, најмање, кад би обрачун направили. Међутим, немаш ти ту више с ким разговарати. Кад сам се посвађао са њим, рекао сам му: Слушај, сад ћу те ударити једном, па други, па трећи пут. Зашто? Зато да више не сједимо, да не једемо, да не ручамо и да ништа радимо у животу! Ударио сам га. И то ми је једино насиље које сам ја имао у животу, да сам њега истукао. И не кајем се. Халид је човјек без образа, без карактера.

Два сина

Имам сина овдjе у Бањалуци са трећом женом. Има 17 година, виђам га сваки дан. Зове се Лука и има скоро два метра. Имам и у Швајцарској једног. Тамо сам био у браку са једном госпођом Оливером, пет-шест година. Она има сина из другог брака, али он им је исто син. Син јој је Кевин, који је већ момак. Први син је покушавао да тренира бокс, онда сам га одвратио, па је отишао на фудбал. Овај мали Кевин у Швајцарској, он је већ запослен, ради свој посао. Овај најмлађи нема никакву жељу да се бави ни са чим. Он је само на телефону.

Мушкарци су чудна и глупа сорта. Због сујете човjек направи свашта. Али, све сам завршавао договором. Било је свађа, али насиља не. Кога да ударим?! Жену?! То никако! Боље је било какав договор него рат. Све договоре које сам направио са женама сам на своју штету направио.

Рањавање

Деведесет прве сам отишао у Италију. Отишао сам прво у Швајцарску, па нам је тамо пропао један меч. Тамо сам био још са Халидом у комбинацији. Па сам онда попиздио и отишао у Италију. Био сам у Риму '92. па сам се '93. вратио у Беч, јер ми је банкротирао менаџер у Риму. Диван човјек. И онда, кад је био крај рата, дођем у Загреб. Да будем ближе Бањалуци, јер сам велики патриота. Ја волим Бањалуку, јеби га. Немам ја сад неки проблем. И Бањалука мене воли. И преселим се у Медулин, доле у Истру, кад сам видио да тај рат неће стати дуго, без обзира што се не пуца, и даље се људи између себе свађају. И онда сам живио пар година у Медулину доле, док се нисам развео с том првом женом. Онда дођем први пут у Бањалуку, послије рата нешто, био је неки турнир. И ту је један идиот пуцао на мене. То је било 1997. Нашли су једног идиота ког су наговорили из Државне безбједности да то уради, да ће он бити фрајер и направио је себи неки рејтинг. Побјегао је у Београд и наставио је живот. Тада је Биљана Плавшић била предсједница, Милорад Додик је био нешто уз њу. Знам само да сам се из коме неке пробудио и ето, ја бих за ту жену рекао све најбоље. Дошао сам себи и она је мене тад миловала по руци и каже ми: "Сине, ти ћеш се отети, ти ћеш се опоравити, ти си здрав и јак, желим ти све најбоље." Доктори су били према мени страшно фер, ја и данас волим бањалучке докторе и ја тврдим да су бањалучки доктори најбољи на свијету. Опорављао сам се дуго, имао сам тешко рањавање. То је било у једном кафићу. Изненада, без икаквог разлога и без икаквог повода. Видим ја да је то послије урађено по наговору неке службе, нечега. То има више разлога. Прва ствар је била политичка, што су се људи враћали свако у своју имовину. И онда је било потребно да се застраше ти који су не-Срби, који долазе овдје, да се заплаше, да није безбједно. Онда то је и политички неки разлог, због тога што су ми од моје прве жене убили исто и оца и мајку и још двоје и опљачкали. И онда су се бојали мене да ја ту нешто не истражујем, да се не петљам. А опет, ја нисам ни имао намјеру да се бакћем с тим, јер ја сам стално говорио да је злато проклето, злато у рату. Па шта људи раде у рату? Пљачкају, складиште накит...

Поклон од Алија

Ову дуксерицу сам добио од Мухамеда Алија. Тад је Али већ био болестан и он је долазио на моје мечеве, све је пропратио. Око њега су већ били људи који су га пазили. Он је већ тада имао Паркинсонову болест, тако да су му се руке тресле, већ није знао гдје се налази. Њега је мени било жао. Руке му се тресу, не може се ни потписаи човјек. И онда сам видио да га искориштавају, да је око њега булумента. Могу мислити како је било прије, када је био у снази. Он је тад већ био банкротиран, није имао пара. А могу мислити прије, када је имао милионе, шта су око њега радили. Зато није имао више милионе. Дао ми је дукс онако... Стотине мајица, ово је његова фирма, која је престала радити када је он престао. То је било 1984. Некад је обучем. Он је претеча Џордана. Толико сам био бијесан да се нисам са њим ни фотографисао.

Џек Николсон

Долази Џек Николсон, он ми није био ни интересантан, ни лијеп, јер је педер. Ове наше хостесе што су биле тамо и радиле, кажу ми да ме зове Џек Николсон на пријем. Након другог, трећег меча, након финала, зове те на пријем да будеш код њега у његовој вили. И онда ми та цура каже, Ђујићка, унука попа Ђујића, паметна једна дивна цура, већ се и заљубила. Ми већ идемо у њен апартман из олимпијског села, пошто су код нас собе биле трокреветне на УСЛ универзитету. И она ми каже, можете ићи, није то лоше. То је врх. Међутим, каже, његов први комшија је Рок Хадсон. А Рок Хадсон је, а имали су вилу до виле, био први фрајер који је оболио од АИДС-а. И обојица су били педери. А Николсон воли бокс и сваки меч је ту. И сад ја кажем: Јебеш и њега и његов парти. Шта ће ми његов парти, ја нисам педер. А ова моја, она ми каже да су хтјели да ми мало гурну неке дроге јер сам ја здрави спортиста и да ме ставе у редаљку. Они су свјетски играчи који су на мене гледали као трофеј, био сам им интересантан. И нисам отишао. Моје мечеве је гледала и Дајана Рос, Витни Хјустон... Свирали су нам у том олимпијском селу.

Извукао се

Ја сам био 60 година савршено здрав. Нисам никад имао никаквих проблема и ништа, сем шећера који ми је од стреса, од тог бурног живота. Први пут ми се појавила гангрена прошле године и то ме је саватало за два дана. У петак сам видио доктора, иначе мог пријатеља који је на Клиничком центру у Бањалуци. Владу Ђајић који је један генијалац и добар човјек. Срели смо се ту у граду. Рекох му: "Докторе, пецка ме нешто по ногама..." Ништа ме не боли превише, поцрвенио ми је један прст. Каже ми да дођем у понедјељак, то је био петак. Субота, ту већ црвено, то већ почиње да отиче, а у понедјељак већ поцрнило. Одмах сам легао у болницу, покушавали су седам дана са терапијом и инфузијама. Није успјело, морао се одстранити један на десној нози. Кажем ја: "Не дај Боже да је даље отишло, јебеш један прст. Има још девет".

Бањалука

Бањалука је била најспортскији град на свијету. Ја сам једини човјек из бивше Југославије који је изашао у Њујорк Тајмсу на првој страни, послије тог финала. Изашао сам ја и био је Тито прије мене. И никад нико није изашао на првој страни у Њујорк Тајмса. Имаш ситуацију гдје тих 40 година сад треба прославити. Ми смо овдје у Бањалуци направили тај велики дочек кад смо се ми вратили из Ел Еја. Било је 30.000 људи. Процентуално по броју становника, тада је Бањалука имала сто и нешто хиљада, а имаш четири медаље, јеботе, три златне, једну сребрну. То није имао Париз, то није имао Лондон, то није имао Њујорк, то нико није имао.

Да ме памте

Ето, немам више шта да ти кажем, и ово је баш доста... Али, ајде и то да ти кажем кад ме питаш: волио бих да ме се сјећају по томе што сам увијек био весео. И кад ми је било најтеже. И да ме запамте као коректног човјека који никог није унесрећио. Боемски живот водим и данас. Али да сам неком живот упропастио, нисам. Чак ни женама, рекао је у великој животној исповјести новинарима Курира Александару Панићу и Ивану Ерцеговцевићу, бањалучки шампион Анте Јосиповић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.