Чију историју учимо? Уџбеници пуни идеја "побједника"

Г.С.
Чију историју учимо? Уџбеници пуни идеја "побједника"

Ко је открио извор ријеке Нил? У ствари – каква глупост? Па тамо се живјело давно прије него што је дошао неки Европљанин. То показује да је у самој природи школства колонијална идеја о "ширењу културе".

Ко је открио трећу по величину ријеку у Африци – Нигер? Ако се отворе школски уџбеници тамо ће се наћи да је реку Нигер открио шкотски истраживач Мунго Парк године 1796.

Фаит Оделе је то такође учила у школи клупи. "Али сам почела да се чудим", каже та историчарка која сада ђаке учи историју њихове земље. "Па зар те ријеке није било и прије него што је ту дошао Мунго Парк? Зар није било ту људи који су ловили рибу? Зашто ми ту у Нигеру учимо дјецу да је тек Мунго Парк открио ту ријеку?"

Таквих примјера има безброј, широм Африке. Тако се рецимо у уџбенику социологије у Гани ученицима поставља слиједеће питање: "Које су позитивне посљедице колонијализма?" Понуђено је више одговора: "а) Отварање школа, б) Увођење енглеског језика, ц) Пораст интересовања за страну робу, д) Раст градова."

Шездесет година након што је практично окончана колонијална владавина у Африци чини се да тај период још увијек доминира наставом историје у многим земљама тог континента. "Ја сам учила само мало из угла мог народа", каже списатељка Сијанда Мохутсива из Боцване. "А ако смо и учили, онда је то била наша историја од проглашења независности 1966."

Како би више научила о историји своје земље Мохутсива је ишла на додатну наставу, и то на језику сетсвана, званичном језику Боцване. "На језику сетсвана се 'колонијализам' каже 'промјена'. То је стварно веома хигијенски израз за оно што се догодило. И као да и учитељи покушавају да избјегну тај период, као да им је неко прије 20 година рекао: то не смијете да предајете."

Мохутсива је тако као ђак учила о трци за подручјима Африке крајем 19. вијека – али како су то видјели њемачки цар или Велика Британија. "Јер они су и писали те књиге. Тако сам сједила и мислила: ваљда ће Њемачка да добије то што жели."

"Ширење културе"

Афричка списатељица увјерена је да је проблем из дубоке у прошлости у самој природи образовања. "Кад је школство какво данас познајемо уведено у Великој Британији средином 18. вијека, то се догађало истовремено с колонијалном експанзијом. Британско становништво требало је увјерити да је добра идеја да се људи терају у ропство." А са школама и наставом су тај менталитет европске силе онда извезле и у своје колоније.

То је велики проблем, сматра и нигеријанска историчарка Оделе. Јер историја сопствене земље одлучујућа је за њен идентитет. "Ми се не састојимо само од наше садашњости, већ и од наше прошлости. Ако се представља погрешна слика, онда се тако настављају неправде из прошлости."

Док је она похађала школу деведесетих година прошлог вијека, историја њене земље уопште није била у наставном плану. Зато данас постоје читаве генерације грађана Нигера који уопште не познају колонијалну прошлост своје земље.

Оделе за то криви владу Нигера, која још увијек није увела нове наставне планове и програме. "Наша влада не жели да се боримо за наш напредак. С њене тачке гледишта за државу је најбоље да људи не познају своју прошлост, да не знају да је било и немира и демонстрација и за вријеме колонијализма. Јер онда би људи тако и од ове владе могли да захтијевају промјене", указује Оделе.

Долазе нове генерације

Однос према школској настави у Африци ипак се полако мијења. Тако је прошле године Кенија објавила да ће прихватити предлоге Свјетске организације и UNESCO о настави историје Африке у школама. У том предлогу се као циљ поставља "реконструкција историје Африке с циљем да се ослободи расистичких предрасуда које су настале из трговине робљем и колонијализмом, а како би се подстакла афричка перспектива." То је пројекат који већ дуго траје: још од 1964. на томе ради више од 230 историчара и других стручњака.

Министарка образовања Јужноафричке Републике Енџи Мотшега је крајем прошле године увела обавезну наставу историје те земље до 12. разреда – три године дуже него што је било до сада. Најавила је и доношење новог наставног програма. А и у Боцвани се полако мијењају ствари, између осталог и зато што долазе нове генерације учитеља. "Дуго смо имали само беле учитеље, мој наставник историје такође је био бијелац", каже Мохутсица. "Учитељ који данас предаје мом брату је Боцванац. Ствари се полако мијењају – већ и са учитељима који су рођени и школовали су се овде, пише Дојчевеле.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана