Змијањци дочекали бијеле пчеле

Прије 12 година (1924. године) ноћио сам код другог старца из истог рода Лакића, Станка од 85 година, од кога сам побиљежио о старини породица. Нажалост, ове године нисам га нашао жива.

Записи из Соколова

Од старца Симе допунио сам много шта. У Соколову има сада око 250 кућа. Соколово се звало у старини Соколово Гнијездо. На једној стијени, високо изнад ријеке Сане, стрше рушевине старог града под којим се, у једној пећини, соколови легу.

Од те градине може да се види, простим оком, град Кључ у ком је заробљен, 1463. године, посљедњи босански краљ Стјепан Томашевић.

И путник Курипешић, који је прошао овим крајевима прије 400 година, спомиње Соколово као разрушен град у којем станују "многи мартолоси (хришћани, турски војници) и овчари". Безимени путник у свом извјештају на њемачком, 1718, записао га је као "Сзокољево Гниесдо".

Сабравши сва казивања стараца, може да се сведе на ово. Све породице соколовачке изводе своје поријекло од четворице који су "потекли" од Херцеговине и "пали" на Змијање и ту им је "закопина".

Имена су им била Љепоје, Рис, Кондија и Штекија. Љепоје је славио ријетку славу, Томиндан, Рис Ђурђевдан, а Кондија и Штекија Никољдан.

Досељавање у Босанску Крајину

Изгледа да су Кондија и Штекија једна крв. Све околности говоре да се Рис није доселио, него су његове старе затекли Турци кад су заузели Босну.

Од Риса су породице Рисовића (око 10 кућа), од Кондије су Кондићи (18 кућа), а од Штекије Штековићи и Савићи (20 кућа). Има их расељених по свој Босанској Крајини.

За Љепоју је везан догађај и народном пјесмом опјеван, да је живио око Требиња и имао на стотину чељади и кћер љепотицу. Кад је диздар од Удбине поручио да ће доћи по њу, они побију Турке и разбјегну се куд који.

Љепоју је било 130 година и био је слијеп. Имао је три сина: Врањеша, Милоша и Божу. Гдје је падао на конак, тражио је од млађих да му донесу и земље и траве; земљу је трао међу прстима и мирисао, а траву жвакао. Наређивао је: "Хајдемо, дјецо, даље!".

Кад је пао на конак у Соколово, ту трао земљу и помирисао и жвакао траву, рекао је: "Овдје је трава мљечикава а земља мирише; овдје ћемо, дјецо, да се населимо".

По тим Љепојевим синовима зову се и сада Милошева локва, а гробље Врањешевац. Божо се одселио у Дујаковце и од њега су Божићи. Од Милоша и Врањеша су родови Лакића (18 кућа), Иванића (6 кућа), Араповића (5 кућа) и Кљајића (10 кућа). Они су се толико разродили да се међу се жене и удају.

Ријетка је слава Томиндан (св. апостол Тома). И "томинштака" у Шумадији - од којих су крупне историјске личности државници Љубомир Каљевић и Аћим Чумић, војвода Живојин Мишић и проф. др Тома Живановић - старина је са Херцеговине.

Матица племенска "томинштака" је на Херцеговини, негдје око Гацка, гдје су живјели племенским животом и одатле се расељавали на разне стране.

Прича о соколовачком кнезу

Старац Симо испричао ми је и предање о једном соколовачком кнезу, који је имао око стотину кућне чељади у заједници:

"Чете Јанковића Стојана из Равних котара дошле су на Бравске вратнице и посматрали Соколово преко ријеке Сане. Кнез истјера говеда на соколовачке висове и на свако говече метне мутап (коњске покровце од козје костријети), као тобож да су коњи једне веће турске војске. Чете Јанковића тада не смједну да ударе на Соколово.

Кад су послије сазнали да је била варка, ударе на Соколово и све кнежево здање попале, а чељад се сва расели. Толико је био имућан тај кнез да и данас показују двије долинице од којих се "у једну тада слило масло, а у другу мед".

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник,

према тексту Милана Карановића

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.