Ko је била Марија Карађорђевић?

Била је супруга краља Александра I и мајка последњег југословенског краља, Петра II. Била је друга ћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и румунске краљице Марије, принцезе од Велике Британије и Ирске – унуке краљице Викторије.

Осим лепоте, ријеч је била о веома образованој дами – школовала се по најпрестижнијим школама, а осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик. Ускоро је проговорила и српски језик. Удала се за југословенског краља "ујединитеља" – Александра Карађорђевића.

Кажу да је омиљеност у народу почела да стиче и прије самог вјенчања, када је са балкона Старог двора, након што је први пут дошла у своју нову домовину, окупљене поздравила рекавши: "Ја вам од срца благодарим!"

Краљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живјели су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова – Петром, Томиславом и Андрејем. Краљици Марији није требало много да својом елеганцијом и префињеношћу купи срца дама Београда. Али и више од тога... њу су волеле и обичне жене, грађанке подједнако као и сељанке, а она им је враћала отварајући школе, болнице, обданишта и поклањајући новац добротворним удружењима.

Одмах после вјенчања с југословенским краљем Александром Карађорђевићем, основала је Фонд који је помагао сиромашну и болесну дјецу, старе и немоћне, а читав њен живот у емиграцији, у току и послије Другог свјетског рата, био је обиљежен ангажовањем у хуманитарним организацијама, као што су Комитет Југословенског црвеног крста и Друштво “Свети Јован”.

Краљица Марија је за дјевојке са села отворила Домаћинске школе у којима су оне училе кување, шивење и све у вези са домаћинством. Основала је добротворну организацију "Коло српских сестара", а помогла је и многим сиромашним ђацима да наставе школовање.

Често је одлазила на Опленац и пуштала своје синове да се играју са сеоском децом, а она залазила у сеоске куће. Где год би се појавила, народ би је са одушевљењем дочекивао. Сачуване белешке откривају да је југословенска краљица Марија била веома посвећена дому и одмах по ступању на престо, учила је све о српским народним обичајима.

Посебно је краљичино интересовање за аутомобиле – била је једна од првих жена са возачком дозволом у Србији. Први аутомобил добила је од градоначелника Букурешта, када је пред удају дошла у Београд.

Срећу краљице Марије помутила су два догађаја.

Први се догодио једног октобарског дана 1934. године када је у атентату у Марсеју убијен краљ Александар.

Краљица је достојанствено и немо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Краљица је склопила очи и уздахнула. Није плакала. После лаке несвестице и узетих капљица за смирење, одлучно је рекла: „Умро је на дужности, а то је смрт које је Он достојан", пише у извештају који је француској влади тог дана поднео командант лионске полиције који је краљици Марији саопштио да је на њеног супруга извршен атентат.

Црнину је носила две године потпуно се за то вријеме окренувши образовању својих синова и добротворном раду. У годинама које су уследиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима дјетета и даровала на десетине хуманитарних организација.

Краљица Марија је личним средствима помогла зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију.

Други догађај који не неповратно измени живот "народне краљице" био је почетак Другог свјетског рата и одлазак из Југославије. Како је историја показала, тај одлазак је био – заувијек!

У ратним годинама, за краљицу Марију чуло је мало људи у окупираној земљи. А ипак, она је неуморно радила за њих – преко Комитета Црвеног крста, до краја 1943. године заробљеницима у логорима широм зараћене Европе упућено је око 7,5 милиона килограма пошиљки, од чега око 5,5 милиона килограма хране.

Како окупатор не би сазнао ко заправо шаље пакете, краљица их је потисивала као Марија К. Ђорђевић.

"Народна краљица" без земље и народа

Живот краљице Марије се до тог тренутка већ из коријена промијенио. Живела је са синовима Томиславом и Андрејем у малој сеоској кући на имању "Стари млин" краљ Лондона. Када је постало извесно да се никада неће вратити у Југославију када им је нова власт одузела све привилегије и имања, породица се повукла на имање у Кенту.

Преминула је 22. јуна 1961. у Лондону и сахрањена у Краљевском гробљу Фрогмор у Виндзору. Њени посмртни остаци су ексхумирани и пренети у Србију 29. априла 2013. године, да би 26. маја 2013. у оквиру државне сахране били сахрањени на Опленцу. Одлуком Вишег суда у Београду рехабилитована је 14. априла 2014. године, преноси СтилКурир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.