Записи из архива Републике Српске (39): Извјештај проте Душана М. Мачкића (I дио)

 Завршен је 22. октобра 1941. у Врањеву, у Банату, гдје је прото Мачкић доспио након што су му представници Усташког стожера саопштили 10. јула 1941. да је ухапшен заједно са породицом. Заплијењена му је сва имовина, о чему се у Архиву Републике Српске чува записник. Ноћу 12. јула са породицом је интерниран у логор у Цапрагу, а 1. августа прогнан у Аранђеловац. У његов стан у Алеји краља Томислава 2 (улаз из хаустора у којем је донедавно било КУД "Веселин Маслеша") усељени су позоришни глумци.

Поријекло

Прото Мачкић је рођен 14. јануара 1891. у Доњем Раткову, у засеоку Мачкићима, односно у Греди, како су овај заселак околни тежаци звали по тамошњој пећини. Доње Ратково је за вријеме самосталности Босне било дио жупе Бањице, прозване по рјечици Бањици која извире испод Мачкића пећине, легла соколова и орлова крсташа, опјеване у епској народној пјесми: "Бог убио Мачкића пећину / те се у њој излегао ор'о / однесе ми квочку од пилића...".

Под пећином, више врела Бањице, уставили су се давно Душанови преци бјежећи из Македоније од Турака и ту ватру спирили.

Душан је рођен од оца Милоша и матере Маре, од рода Марчета са Чађавице. Милош је син протојереја Вукосава, пароха доњоратковачког. И Вукосавов отац Васо и ђед Павле били су пароси доњоратковачки. Поред двоје женске дјеце, Вукосав је имао тројицу синова: Ђорђа, посљедњег пароха доњоратковачког из овог племена, Јована, који је послије рељевске богословије у Русији свршио духовну академију и правне науке, да би потом ступио у службу код Градске општине сарајевске, гдје је и умро, те већ поменутог Милоша, који је остао код куће као тежак.

Из племена Мачкића је још једна свештеничка породица, од које су парох и архијерејски намјесник кључки Ђорђо Мачкић и син му Никола. Свештеник је био и Ђорђин отац Миле. Никола (1905 - 1941) је један од оснивача и секретар бијељинске библиотеке "Филип Вишњић", гимназијски професор у Бијељини и Тузли, секретар СПКД "Просвјета", уредник задњег броја њеног "Календара". Живот је окончао 1941. у крагујевачком масакру, загрљен са ђацима свога Вб, енергично одбацивши чак и помисао да као држављанин НДХ спаси главу.

Душан је у Кључу завршио српску основну школу. Гимназију је почео у Сарајеву, а завршио пред Балкански рат 1912. у Београду. У Рељеву је свршио богословију и потом 1. јуна 1916. постављен за канцелисту Црквеног суда у Бањалуци.

Оженио се 15. октобра 1916. Видом Радошевић из Нове Градишке, чији је ујак др Никола Вуксановић (1869 - 1926), срески ветеринар у Новој Градишци, а иза тога инспектор кољарства за цијелу државу. Из овог брака родила се 21. јула 1917. кћи Душанка, која је пред сами рат завршила права у Београду, а касније била правобранилац у Новом Саду.

За ђакона га је рукоположио митрополит бањалучки Василије 11. јануара 1917, а за презвитера 17. октобра 1921. За пароха бањалучког Душан долази 1. јануара 1922. За службовања у Бањалуци био је почасни члан Црквеног суда, члан Епарх. управног одбора, оснивач и предсједник Српске земљорадничке задруге, потпредсједник Свештеничког удружења, потпредсједник Одбора за подизање саборне цркве, предсједник Српског пјевачког друштва "Јединство" и члан свих српских и многих других културних, просвјетних, витешких и других друштава.

Одликован је 1924. орденом Св. Саве петог степена, са правом ношења црвеног појаса. За архијерејског намјесника бањалучког постављен је 1933, а за протопрезвитера, са правом ношења надбедреника, 1938. Умро је 1969. у Новом Саду.

Због обимности дају се само изводи из уводног и завршног дијела извјештаја, у нади да ће на довољан начин представити његов карактер. Извјештај представља значајан наративни извор за изучавање бањалучке прошлости. (Наставиће се)

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.