Сјећање на извјештавање “Гласа” о несрећи у Чернобиљу: Рана цијелог свијета која крвари и не зараста

Писало је ово у једном тексту Жељка Јурића, у издању тадашњег “Гласа” 7. маја 1986. године, само неколико дана након велике нуклеарне катастрофе која је задесила нуклеарну електрану “Лењин” у Чернобиљу.

Свако у радијусу од ко зна колико стотина километара од Чернобиља знао је да се несрећа догодила на реактору број четири, 26. априла 1986. године у 1 сат, 23 минута и 58 секунди. Свако се годинама сјећао априла 1986. године и причао о том, до тада непознатом градићу у Савезу Совјетских Социјалистичких Република (СССР).

Уз бројне књиге, филмове и документарне филмове, инспирисане догађајем, свијет је ове године видио ХБО-ову серију “Чернобиљ”, у режији Јохана Ренка, по тексту Крега Мејзина, која је у својих пет епизода приказала јединствену чернобиљску причу. Инспирисана “Чернобиљском молитвом” Свјетлане Алексијевич, страшна прича за модерно доба упакована у одличне кадрове, музику која је прати и маестралну глуму Стелана Скарсгарда (Борис Шербина), Џареда Хериса (Валери Легасов) и Емили Вотсон (Уљана Хомјук) увезала је свијет у истом обожавању фикције и преиспитивању и истраживању догађаја.

Потребна нам је годишњица да се сјетимо опасности свијета и да сваки дан имамо на уму то колико смо као човјечанство опаснији од сваке радиоактивности, сами за себе и за друге. Но, изгледа да нам у овом времену треба и фикција и серија да нас продрма и врати у неко друго вријеме, серија као опомена, серија као времеплов. То нам је садашњост донијела.

Док нас фикција подсјећа на оквир приче и на својствен начин приказује хаварију, инспирисани серијом, истражили смо, између осталог, како је у “Гласу” извјештавано о Чернобиљу прије 33 године.

С обзиром на то да се вијест о катастрофи у свијет проширила тек 60 сати након што се догодила, прва вијест у “Гласу” је носила датум од 2. маја.

Било је ту неколико осврта, много кратких вијести, окупљених око једне теме - колико и како радијација утиче на Бањалуку и на градове региона. Наравно, како је увијек наглашавано, није било мјеста за панику. Радијација која је била дио ваздуха свих нас, која се завукла својим тананим нитима у наше животе, неочекивано и опасно ће нестати, нема потребе за паником, никад нема потребе за паником. Важно је било да се зна да ли и када ће поврће да буде јестиво поново и колики утицај ће радијација оставити на трговину намирницама у граду и региону, колики је то губитак за привреду. Чини се, мање пажње се обраћало на осврте глобалне катастрофе, на оно што би могла да повуче за собом и на оно што је “посијао” реактор.

“Радиоактивност безопасна”, “Било и јачих зрачења”, “Зашто је свијет узнемирен?”, “ Држати се упута”, “Хаварија и посљедице”, “Радиоактивност и даље опасна” били су само неки од наслова које је било могуће прочитати у “Гласу”, који је свакодневно, у кратким цртама извјештавао о Чернобиљу.

- Утврђено је да се загађеност ваздуха радиоактивним честицама смањује, али нуклеида има нешто више од нормале у ваздуху над Бањалуком. Тако је измјерено да на подручју града у атмосфери, умјесто “нормалних” 5 до 7 има око 20 микрорендгена, а на примјер, на подручју Трешњика на Шехитлуцима, у ваздуху 42, а на тлу 47 микрорендгена - наглашено је у тексту Д. Кецмана објављеном 6. маја 1986. године.

Хаварија као непознаница

Осим осврта на ситуацију на простору бивше Југославије, писало се редовно о ситуацији у Чернобиљу. Од специјалног извјештача Танјуга Славка Станића навођено је неколико текстова, те рецимо, тек у тексту од 9. маја је наведено неколико чињеница о тадашњој ситуацији. Као извори наводили су се “Извјестја”, “Совјетска Росија” и “Комсомолска правда”.

- У зони хаварисане атомске централе “Лењин”, у Чернобиљу, тврде совјетски нуклеарни стручњаци “ситуација се у цјелини стабилизује”. Таква тврдња научника аргументује се наглим падом температуре на око 300 степени Целзијуса, у оштећеном, четвртом нуклеарном реактору и престанком радиоактивних испаравања. Истовремено се смањује укупни степен радијације, јер су престале да цуре радиоактивне материје изван атомске централе - назначено је тада у Станићевом тексту.

Утицај радијације је за већину свијета био непознаница, те је кроз новине било покушаја да се то објасни, разумљиво и једноставно. Наравно, уз било каква тумачења, нико није прецизно знао шта може даље да се деси.

- Већ само помињање да је то била необична и науци непозната хаварија, упућује на то да ваља бити веома опрезан у прогнозама о посљедицама. Поготово ако би у овом тренутку када се преузимају интензивна мјерења ради спречавања загађивања воде у ријекама и језерима, дошло до киша у овом региону. Тај страх овдје нико не крије, јер би кише донијеле нове невоље - истицано је тада у Станићевом тексту.

Такође, посебна пажња је посвећена осврту на то зашто је вијест о нечему овако озбиљном и опасном у свијет отишла тек након 60 часова.

- Предсједник украјинске владе Александар Лашко изјавио нам је да је о тој хаварији, која је почела релативно невеликим пожаром, Москва била одмах обавијештена. Али, наводно, компликације с повећаним лучењем радиоактивних отрова из оштећеног реактора и с тим у вези повећаног степена радијације добили су тек касније. Управо тако се објашњава прва одлука од 27. априла да се евакуише само становништво у радијусу од 10 километара од хаварисане централе, а тек 4. маја послије посјете овом рејону предсједника совјетске владе Николаја Рижкова да се евакуациона зона прошири до 30 километара - наглашено је у тадашњем тексту с потписом Славка Станића.

Ријечи као опомена

У наредним данима редовно се извјештавало, писало се о броју жртава, те је 6. маја наведено да је шест особа преминуло, да би се 27. маја тај број попео на 19, те 25, у новинама објављеним 5. јуна.

Текст који је 13. маја објављен у “Гласу” носио је наслов “Хаварија локализована”.

- Хаварија на атомској централи “Лењин” у Чернобилу је локализована. То је изјавио замјеник директора Атомског института “Курчатов”, академик Валериј Легасов, додавши да оштећени реактор више није извор опасности, јер више не производи радиоактивност. Пошто су материје избачене напоље, сада се врше интензивни радови како би се најприје смањила њихова радиоактивност, а потом и у потпуности ликвидирала. Легасов је додао да је у том правцу остало још много да се уради и то у необично тешким условима и нагласио да стручњаци у томе успијевају - писало је тада у “Гласу” и између осталог, наводило се како је Чернобиљ постао “рана цијелог свијета” и како ће бити потребно много времена да она зарасте.

Чернобиљ и данас јесте рана цијелог свијета, као ожиљак који заболи кад се додирне, па подсјети на то колико је некад бољело, а колико и сада боли и никад потпуно не прође. Чернобиљ је рана свијета која као опомена крвари и не постоји довољно кише која би рану испрала, не постоји довољно фикција које би могле да прикажу све страхоте које сами стварамо, узгајамо и његујемо и од којих, у знању и незнању свакодневно помало страдамо, нити довољно снажан саркофаг није довољан да нас заштити од нас самих.

На крају свега, можемо да се присјетимо ријечи које лик Валерија Легасова изговара у серији “Чернобиљ”. Нека и ријечи буду опомена.

“Бити научник значи бити наиван. Толико смо фокусирани на то да спознамо истину, да не увиђамо то колико мало људи жели да је пронађемо. Истина је увијек ту, било да је видимо или да се правимо да је не видимо. Истину није брига за наше потребе и жеље. Није ју брига за наше похвале и жеље. Није ју брига за наше владе, наше идеологије, ни за наше религије. Она мирно чека. То је, на крају крајева, дар Чернобиља. Тамо гдје сам се некад плашио цијене истине, могу само да се запитам - колика је цијена лажи?”

Заливени реактор број четири данас штити саркофаг дуг 257 метара и тежак 36.000 тона. Предвиђено је да траје наредних стотину година.

 “Ваздух је један”

- А човјек - ко човјек. Историја нас учи да је помаке у развоју свијести остваривао споро и плаћао скупо. Данас, додуше, не хвата робове, не гони вјештице, не мучи црнце, па иако чини још много и превише тога што му не служи на част, све ове побједе над самим собом, сва ова проширења свијести данашњег сапиенса, платиле су главом стотине хиљада несретних примјерака врсте. То је цијена напретка, ако се тако уопште може звати оно што је резултирало данашњом општом угроженошћу, не само људске врсте, већ и свих других, нама знаних врста и облика живота (изузев можда инсеката или пацова за које неки вјерују да су у стању преживјети нуклеарну катаклизму). Околина не познаје границе међу државама и народима. Тако се испоставља да Бањалуку и Чернобил, о којем прије нуклеарне хаварије нико није знао ни да постоји, имају итекакве заједничке везе. Тако постаје јасно да нуклеарне хаварије превазилазе границе једног рада, регије или државе те се сасвим легитимно могу разматрати из Бањалуке, као и сваке друге тачке данашњег свијета - писало је тада у тексту Дејана Сочанског 8. маја 1986. године.

Са бањалучке пијаце

- Вијести око радиоактивности су се стишале, па поврће, до скоро забрањено, стиже поново на трпезе. Зелена салата и млади лук добро иду, али их већ потискују паприке, парадајз и краставци, чија цијена ових дана и није папрена - издвојено је тада, у тексту објављеном 29. маја 1986. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.