Ортопедски завод Марија Звијезда (6): Ортопедско предузеће Неретва у Трапистима

Нова власт је једну од првих ортопедских радионица основала на ослобођеној територији у Јајцу у марту 1945, чија су прва три радника направила прву ортопедску "протезу од војничких порција". Ова је ортопедска радионица, послије ослобођења Бањалуке у априлу 1945, пресељена у просторије трапистичког самостана "Марија Звијезда" у Делибашином селу крај Бањалуке. Први њени радници били су из "нужде ортопедисти". Многи од њих израђивали су у устанку и рату "прве партизанске ручне бомбе" а послије рата ортопедска помагала.

За вријеме Другог свјетског рата ортопедска предузећа на територији Југославије претрпјела су велика оштећења и уништења. Због великих потреба за ортопедским помагалима, послије ослобођења се приступило оправци старих и набавци нових машина, организацији производње, реорганизацији ортопедске индустрије, повећању производње и побољшању квалитета помагала.

У то вријеме, поред Ортопедског завода у Београду, постојале су ортопедске радионице у Загребу, љубљани и Сарајеву, а нешто касније отворене и радионице у Сплиту и Зеленици. Велику помоћ у материјалу и алату за потребе радионице пружила је УНРРА.

Током 1946. организована су прва међународна такмичења у ортопедској индустрији у Југославији. Сљедећих година она су постала "сталан метод рада у нашим ортопедским заводима и радионицама" у виду "покрета ударништва". Пуштањем у погон нових машина учињен је значајан напредак у организацији продукције. Изграђене су нове просторије за канцеларије и складишта, поправљене су и проширене фабричке инсталације, повећан број машина и алата, установљена најподеснија евиденција рада и постављене радне норме, утврђени елементи за серијску производњу појединих ортопедских помагала, израђени су први отворени мидери и вакуум-протезе. "Појачан је рад на културно-просвјетном, политичко-идеолошком и стручном уздизању радника".

Нешто касније, 1948, уведено је једнообразно књиговодство, потпуна евиденција рада, машинска картотека са фотографијама свих машина и потребним карактеристикама, израда дрвеног физиолошког кољена, апарат за центрирање кољеног и скочног зглоба, основане су службе радничког снабдијевања и радничке мензе.

Ортопедска индустрија у Југославији је према капацитету производње крајем 1948. могла подмирити све потребе ратних и мирнодопских инвалида, али није била у стању да задовољи све веће потребе инвалида рада и цивилних инвалида рата. Као нужно се поставило питање отварање нових ортопедских предузећа.

То се посебно односи на БиХ, гдје је ортопедија доведена "у ћорсокак" јер се у унапређење производње мало улагало. "Рад се одвијао на застарјели начин без учешћа и контроле медицинских органа, изузев у периоду кад је ортопедија била под управом ЈНА." Неодговарајуће просторије у Сарајеву и "крајње нехигијенски услови рада и све остале посљедице тадашњег централистичког и административног управљања били су главна кочница у развоју ортопедије и њеном подизању на виши ниво". Главни одбор Савеза ратних војних инвалида за БиХ је 1951. сједиште Ортопедског предузећа "Неретва" из Сарајева преселио у Бањалуку. Након преношења сједишта из Сарајева у Бањалуку, дотадашње сарајевско предузеће наставило је да ради као филијала бањалучког Ортопедског предузећа "Неретва". Предузеће у Бањалуци било је друштвена својина Главног одбора Савеза ратних војних инвалида за БиХ у Сарајеву. Његова филијала у Сарајеву се осамосталила 1. маја 1953.

Ортопедско предузеће "Неретва" у Бањалуци било је смјештено "у једном крилу некадашњег самостана Траписта" у Делибашином селу, док се у другом дијелу објекта налазила бањалучка Средња шумарска школа, основана 1947.

Предмет рада Ортопедског предузећа "Неретва" била је "израда и оправак ортопедских помагала". Иако "производно" предузеће, оно је претежно било "занатског карактера".

Рад Ортопедског предузећа "Неретва" у Бањалуци у 1952. може се подијелити у два периода. Први се односи на пресељење и припреме за производњу, а други на почетак производње. Сеоба из Сарајева почела је у децембру 1951. "под врло тешким условима". У Бањалуци је недостајало и машина и квалификованих радника, а у Сарајеву је био сасвим мален број радника "који су схватили потребу пресељења предузећа и пристали да дођу у Бањалуку, гдје је ортопедија за свој даљњи рад и развој имала кудикамо боље услове од оних у Сарајеву".

Иако су пресељењем у Бањалуку и улагањем знатних инвестиција створени услови за њен напредак, "испријечиле су се двије супротности". У вези с тим се у званичном извјештају наводи: "Сви повољни услови за модерни рад ортопедије на научној основи, а у неком смислу чак и мало луксузни, с једне стране и застарјелог гледања на ортопедију, те доста некултурним инвалидским кадром с друге стране, што практично значи, да смо ишли изнад квалитета наших људи. То нам налаже да подизању стручности наших радника и културном подизању инвалида морамо посветити много више пажње, како би довели у склад наше квалитете са нашим могућностима".

Мр Бојан Стојнић, директор Архива Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.