“Марш на Дрину” успомена на велику побједу

Бинички је “Марш на Дрину” компоновао 1914. године, када је први пут и изведен. У част одлучних побједа Срба на Церу и Колубари, првих великих савезничких побједа у Првом свјетском рату, Бинички је марш посветио команданту Другог гвозденог пука пуковнику Миливоју (Милоју) Стојановићу Брки, који је учествовао у Церској бици на кључном мјесту на Текеришу, а погинуо у жару борби у Колубарској бици.

“Марш на Дрину” компонован је у Ваљеву, гдје се Музика краљеве гарде налазила тада у склопу српске војне команде.

Дјело је потом извођено и на Солунском фронту, гдје је стекло ширу популарност и међу савезницима. Постоји свједочење да су током пробоја фронта 1918. “Марш на Дрину” паралелно свирали оркестри свих савезничких армија.

Ова композиција доживјела је и озбиљну међународну славу. Тако су шведски састав “Тхе Спотницкс” или познати британски “Тхе Схадоњс” такође објавили обраде “Марша на Дрину”, које су својевремено стекле високу популарност у појединим земљама.

Данас познати текст “Марша на Дрину” написао је почетком шездесетих новинар и пјесник Милоје Поповић, а први га је извео хор КУД-а “Иво Лола Рибар” из Београда.

Композитор Младен Матовић истиче да се кроз деценије извођења српски народ саживио са композицијом Биничког.

- Ова музика евоцира на славне тренутке наше историје. То је безвременска мелодија коју сви осјећају, поштују и са којом се идентификујемо на посебан начин. Један од кључних разлога популарности ове композиције је тренутак када је добила текст из пера Милоја Поповића - каже Матовић.

Прије неколико дана тениска репрезентација Србије титулу на првом АТП купу у Сиднеју прославила је уз шампањац и српске пјесме. У видео-запису који је постављен на званичном “Твитер” налогу АТП купа види се како Новак Ђоковић и Виктор Троицки пјевају “Марш на Дрину”. Амбасадор такозваног Косова у Бугарској Едон Цана путем “Твитера” напао је Новака Ђоковића замјерајући му што је пјевао “Марш на Дрину”.

Проф. др Боривоје Милошевић са Филозофског факултета у Бањалуци подсјећа да је “Марш на Дрину” важан дио српског музичког и уопште културно-историјског насљеђа.

- Ради се о родољубивој композицији која симболизује жртву и страдање српског народа и његов херојски отпор аустроугарском агресору у Првом свјетском рату. Она је симбол истрајности у борби Срба за оно што је најсветије - слободу, и у себи носи успомену на једну од највећих побједа српске војске над надмоћнијим непријатељем. Бесмислено је и историјски нетачно “Марш на Дрину” тумачити као било какву “агресорску” композицију која подстиче на насиље и мржњу према другима. Као таква не би требала било кога да вријеђа, нити да буде предмет дневнополитичких тумачења и манипулација - наглашава Милошевић.

Станислав Бинички је познат и као оснивач Опере Народног позоришта у Београду и композитор прве изведене српске опере “На уранку”, а аутор је још неколико композиција за војне дувачке оркестре и маршева.

Прије више година пронађен је у Београду риједак фоно-запис, односно грамофонска плоча са снимком, највјероватније из прве деценије 20. вијека, у извођењу војне капеле којом је дириговао Бинички. Плоча је сада у власништву Народне библиотеке Србије.

У његовој родној Јасики, у својеврсној културној колонији, сваке године се одржава манифестација посвећена Биничком на којој се окупља велики број музичара, сликара и других умјетника.

Јавности је мање познато да је 10. децембра 1961. у Стокхолму, приликом уручења Нобелове награде Иви Андрићу, “Марш на Дрину” извођен управо на пишчев захтјев.

Књижевник Јован Делић, аутор књиге “Иво Андрић - Мост и жртва”, испричао је раније да је Андрић изабрао ту мелодију да са њом уђе у бесмртнике, добитнике Нобелове награде.

Такође, Пати Пејџ, једна од најпопуларнијих пјевачица и глумица 1950-их и 1960-их година у САД, 1964. је снимила верзију  “Марша на Дрину” под називом “Литтле солдиер боy”, која је била главна музичка тема истоименог холивудског филма.

Ученик

Мокрањца и Маринковића

Станислав Бинички рођен је 27. јула 1872. у мјесту Јасика, надомак Крушевца, у породици инжењеријског пуковника Стевана Биничког, поријеклом са Баније, који је у том мјесту службовао. Музици су га учили Стеван Мокрањац и Јосиф Маринковић, код којих је пјевао у хору “Обилић”. Док је студирао математику на Филозофском факултету у Београду, основао је Академско музичко друштво. Послије студија, током једне школске године предавао је у лесковачкој гимназији, а затим је четири године у Минхену студирао композицију и соло пјевање.

Бинички и Стеван Мокрањац, а по појединим подацима и Коста Манојловић, оснивали су и Српску музичку школу, која је касније добила име “Мокрањац”. Бинички се посебно посветио компоновању од 1924, неријетко користећи фолклорне мотиве.  Његово најпознатије дјело, опера “На уранку” из 1903. на текст Бранислава Нушића, сматра се и првом српском опером са елементима народне музике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.