Кнез Милан Гајић уздигао Змијање
Милан Гајић, старешина велике породичне заједнице и, крајем XIX и почетком XX века, преко двадесет година кнез у Колима, највећем селу у бањалучком срезу, био је висок, стасит, добро развијен и пун човек, лепог и отменог хода и држања.
Увек је био уредно одевен, у оригиналном сеоском оделу. Имао је велику шубару на глави, са лепом плавом јечермом и џемаданом на грудима, са сукненим чарапама и горњом сукненом хаљином, обрубљеном црвеном или зеленом чојом.
Преко светлоплаве јечерме носио је широки црвени појас, а притезао га је око струка лепо израђен ремен. Преко рамена је носио обешен шарпељ (кожну торбу), украшен нарочитим накитима од бојене коже.
Носио је на ногама лепе спортске ципеле и високе црне чарапе. Никада не би кренуо од куће без чисте и лепо опране беле кошуље. Његова одећа и сва остала спрема одавала је слику човека од доброг и развијеног укуса и отмености.
Све дужности изван своје куће обављао је путујући на коњу. Кнез Милан је умро 1936. године.
Старешина породичне заједнице
У оно време сеоске старешине, који су се називали кнезови, вршили су све оне функције које су касније вршиле општине и месни одбори.
Кнез је био за своје село главни повереник општинске, среске и осталих виших власти. До положаја кнеза и оберкнеза Милан је могао доћи кроз добар и успешан рад у властитој кући.
Дужност кућног старешине Милан је преузео после смрти свога старијег брата Ђурице, који је умро 1900. од великих богиња. Милан је још раније водио кућу пошто је Ђурица био стално на путу, чиме је створио велико кућно газдинство.
Милан је увођењем механизације модернизовао производњу. Пред Први светски рат његова кућа је бројала близу педесеторо чељади.
Значај кнеза Милана Гајића
Кнез Милан, син Симе Јајића Ристића из засеока Рупари, по својим способностима и по своме угледу био је чак и кнез кнезова или "оберкнез", како га је називала аустријска администрација, представљајући свуда и у свему сеоски народ Змијања.
Одржавао је тесне и пријатељске везе са Герасимом Кочићем, оцем Петра Кочића, а касније и са њим. Ове везе потичу од 1888, када су Герасим Кочић и Симо Гајић робијали заједно у бањалучкој "Црној кући".
Потужили су се пратиоцима престолонаследника Рудолфа приликом његове посете Бањалуци на врло тешко стање српских сељака у Змијању. У затвору су одлежали око седам месеци, а у њему је Миланов отац и умро.
Пријатељство са Кочићима
Након тога је Герасим био чест гост Симиних синова, а са њим и његов син, студент Петар Кочић. Када је Герасим почео да послужује парохију у Колима, тада је Милан биран и за председника Црквеношколског одбора. Слично очевима Герасиму и Сими, у "Црној кући" су тамновали и њихови синови. Милан је тамо био чак три године.
Не само Милан него и многи његови укућани пошли су истим патриотским примером Герасима и Петра Кочића. Стално се један по један уклапао у националноослободилачки покрет и борбу.
Кнеза Милана су свуда пратили и редовно се око њега окупљали његови сељани Змијањци-Врховци, нарочито у бањалучкој чаршији. Освајао је поверење народних маса Змијања својим политичким, националним и друштвеним радом.
Иако нешколован и полуписмен, он је високо ценио школу и школско образовање. Стално је инсистирао на школовању својих Гајића и Змијањаца.
Зато се може лако оценити величина и сав значај оног раног породичног васпитања његових укућана и њихов допринос у ослободилачкој борби, у друштвеном и социјалном преображају друштва.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
