Када "другови" из Удбе дођу на славу: Гости одоше, а не потуцаше јаја

Срна
Када "другови" из Удбе дођу на славу: Гости одоше, а не потуцаше јаја

ИЛИЈАШ - Било је то седмо прољеће након завршетка Другог свјетског рата, Удба је још трагала за групама четника који се нису предавали и скривали су се код јатака и у својим базама на ширема платоу Нишићке висоравни, односно на простору између планина Звијезде, Романије и Деветака.

Јатаци су стално били изложени великом ризику и опасности. Удба је хапсила, тукла, мучила, па и убијала оне за које би посумњали да имају било какве везе са "бандом", како су називали преостале четничке групе.

Многе српске породице из тог краја биле су протјеране на Купрес у Завидовиће и друга удаљена мјеста да би им се онемогућио било какав контакт са преосталим припадницима монархистичке војске.

А тај крај подржавао је краља и монархију и сви војно способни мушкарци били су у четницима. Скоро свака породица имала је неког сродника који се није предао комунистима након рата, који за њих још није био завршен и сви су се надали повратку краља и монархије.

Упркос тортурама над српским становништвом, честим лажним оптужбама, мучењима јатака и сталним рацијама Удба није успијевала да открије и елиминише преостале четнике. Њима није суђено него су им индоктринирани комунистички послушници и полтрони пресуђивали на лицу мјеста.

Због тога су њихови ватрени окршаји вођени жестоко, на живот и смрт јер је предаја гарантовала мучење, иживљавање, тортуру и смртну пресуду без судског процеса и права на одбрану. Предаје није било!

Године су пролазиле и број четника се смањивао, али се нису предавали, скривали су се и сукобљавали са Удбашима. Народ тог краја није их издавао. Упркос тортурама и опасностима обезбјеђивао им је храну и на разне начине их штитио, надајући се повратку монархије и предратног уређења који су за њих били појам слободе.

Уочи Васкрса 1952. године, по наредби претпостављених, у кућу домаћина Ристе Зекића, која се налазила на рубу висоравни, дошла су двојица Удбаша да ту сачекају и ликвидирају његовог шурака Сретена Ерића једног од преживјелих четничких команданата.

Имали су дојаву да ће он доћи у ту кућу код сестре Косе да преузме одјећу и храну и да се за Васкрс састане са још неким јатацима који дођу на традиционални Васкршњи вашар код Нишићке цркве Светих апостола Петра и Павла који се редовно одржавао упркос пријетњама комунистичке власти.

Косу су сматрали јатаком, што је стварно и била, као и многи из овог краја. А која то сестра не би штитила свога брата? Рачунали су да би вашар могао бити повод за Сретенов долазак и да га ту најлакше могу ликвидирати.

РАКИЈА И МЕЗЕ

При уласку у Ристину кућу затекли су домаћина у разговору са једним гостом. Био је то уредан, обријан човјек, кратке косе и у цивилном одијелу, модерном за то вријеме. Приликом поздрава Ристин гост се мирно и љубазно поздравио и представио као Хрват од Какња, рекавши да је од свог домаћина куповао стоку прије рата и да је дошао да купи волове у овом планинском крају.

Ристо је љубазно дочекао "другове". Насуо им је најбољу ракију и наредио домаћици да постави мезе и ручак, захваљујући се "друговима" на бризи за "безбједност и слободу" за што им се народ "не може" одужити.

"Фино нас дочекаше. Изнесоше шунку и кајмак и кувани кромпир који нису могли бити бољи. Ракија питка, жута `ко дукат`, а јака", причао је један од тих Удбаша након Титове смрти и скоро 30 година од тог догађаја.

Наставили су разговор уз ракију и пршуту до касно у ноћ. Удбаши су "кркали" кајмак и пршуту, а "Хрват од Какња" се суздржавао и пробао је само кромпир јер је постио, будући да је био часни пост, на што Удбаши нису обратили пажњу. Они су се полакомили на жуту "мученицу", пршуту и кајмак не пратећи да њихов саговорник, пијуцкајући ракију, мези само помало кромпира.

Причали су о свему, а највише о потјерама за четницима и акцијама које се планирају за њихову ликвидацију и уништење. Ракија је "одвезала" језике Удбашима, па су незнаном саговорнику испричали многе детаље који су чувани као тајне у њиховом послу и "проказали" су неке особе које су биле њихови доушници и шпијуни.

Причали су прецизно ко им је издао неке "бандите" и како су их ликвидирали, ко је то учинио и како је награђен. Такође, причали су како уцјењују јатаке, посебно оне који имају лијепе жене, како их затварају и туку да би оне молиле да их пусте и како их воде "у кревет" да би им ослободили мужеве.

Саговорник је пажљиво слушао и гримасама се "дивио и одобравао њихове подвиге и домишљатост", постављао им узгред нека "неважна" питања, а они су настављали са хвалисањем и причама о својим "успјесима" и намјерама, међу којима је и коначна ликвидација Сретена Е. коме су, по њиховом суду, дани одбројани.

На спавање су отишли добро припити иза поноћи.

ЗАБОРАВИЛИ ДА ИМАЈУ ОРУЖЈЕ

Изјутра су устали мамурни, а чекале су их ракија и кафа, које је у то вријеме било само у ријетким имућнијим кућама.

Након кафе, Удбаши су уз ракију наставили причу о ликвидацији "банди" и чекали доручак. Њихов саговорник - "Хрват" је изашао из просторије на што они нису обраћали пажњу. Наставили су разговор са домаћином.

За неколико минута на вратима се појавио униформисани четник са шубаром и кокардом на глави, реденицима преко прса, бомбама и пиштољем о појасу, митраљезом у рукама и рекао да је он Сретен кога траже, а са којим су ноћас пили и јели.

Није их поздравио традиционалним Васкршњим поздравом "Христос Воскрсе!" него рече:

"Хајде јунаци, вежите ако сте кадри", рекао им је "какањски Хрват". Они су нијемо и изгубљено гледали, а он им је излазећи на врата припријетио да о овом сусретру никоме не говоре, не дирају му сестру и зета и не стају му на пут, јер ће им он пресудити.

Изненађени и преплашени Удбаши нису се макли с мјеста. Зној их је облио. У тренутку су изгубили моћ говора, размишљања и кретања. Чаше су им испале из руку. У секунду су се отријезнили и беспомоћно чекали шта ће се догодити.

Сретен је изашао и лаганим кораком преко њиве замакао у шуму.

Удбаши су заборавили да имају оружје и који задатак треба да изврше. Нису могли да вјерују да су остали живи.

А могли су да га ликвидирају да су се од страха могли сјетити да имају оружје и који задатак треба да изврше, јер Сретен је лагано отишао ливадом не бјежећи од Удбаша.

Уплашени, посрамљени и омаловажени више пута су замолили домаћина да о овом случају никоме не прича.

Одоше Ристини гости, а не потуцаше и не окусише Васкршња шарена јаја која је домаћица постављала на сто и не одоше на вашар код нишићке цркве.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана