Како је Милан Ракић извео најтајнији подухват српске дипломатије

Док је полако јењавала пушчана паљба, око 15 сати, у град који се још пушио уским сокацима први улази четнички одред Војводе Вука (Војина Поповића). Њихов оштри поглед и тврда лица потамњела од барута омекшавала је тек једва видљива нота суздржане радости побједе, док је над њима бљештало неко светачко небеско свјетло.

Иако физички и нервно сатирани вишедневним крвавим борбама, ови прекаљени ратници били су импресивна слика чврсте воље, самопоуздања и огромне акумулиране енергије. Нису давали ни пет пара на могући пуцањ неког заосталог дрског арнаута, јер на овај величанствени дан је милост била и погинути. И тако се већина њих годинама уназад ругала животу и смрти, четујући по Косову, Метохији и Маћедонији. На челу је млад комита, утегнут и господствен, са држањем неке прибране смирене мудрости, корача доста лежерно као да су његове ноге давно обикле на ове приштинске калдрме.

Одред се зауставља пред зградом српског конзулата и послије неколико часака челни комита са пар другова из магазе изнесе, некад раније тамо сакривено, црквено звоно, окачише га на дрво, да би потом сви редом звонили оглашавајући велики долазак слободе. Из капија опрезно промолише главе прво они храбрији, а потом на улице покуља народ у експлозији одушевљења. Као у трансу људи кличу и плачу под налетом силног усхићења, окрећу главу небу, крсте се, љубећи приспјеле ослободиоце. Напросто не могу вјеровати да је дошао тај дан који су у болу и патњи, у дугим вијековима ропства сањале генерације. Национална нада се дизала из понора!

Тек мало касније неко у оном отмјеном комити препозна донедавног српског конзула у Приштини Милана Ракића и почеше га поздрављати громогласним овацијама. Он сам бијаше мало пометен сред ове ерупције радости, док се у њему ковитлала бура осјећања. Тај велики српски поета и актер славне српске историје, дипломата и ратник, доживио је још један силовити удар патриотских емоција. Чим су војници Моравске дивизије заузели Газиместан, у заносу попадаше по трави љубећи свету земљу гдје пострадаше косовски витезови. А када потом млади официр Војислав Гарашанин (унук Илијин и син Милутинов) са исуканом сабљом пред стројем поче снажно и свечано декламовати његову пјесму “На Газиместану”, био је као громом погођен! Утом неко повика: “Господине пуковниче, тај што је спевао ту песму, овде је са нама.... ено га позади, у одреду Војводе Вука!” У магновењу је само чуо команду: “Добровољац Ракић, напред!”

Није се  могао ни помаћи с мјеста, а сузе су саме потекле. Послије ће записати да му је то био највећи дан у животу. Да, управо, било је то велико вријеме испуњено грандиозним догађајима, хероизмом и жртвовањем! Из јуначке крви својих синова васкрсавала је једна нова Србија!

“Бог је милостив ... Немањићки бели орао раширио је своја крила данас над Скопљем и Призреном, над Сјеницом, Пазаром, Прилепом и Битољем, над Приштином и освећеним Косовом.” (краљ Петар, 10. новембар 2012)

Одлазак из Београда

Ракићева судбинска повезаност са Косовом почела је оног дана када је 1905. млади чиновник Министарства иностраних дела Србије упућен на службу у приштински конзулат, за вријеме османске управе над Старом Србијом. Био је дубоко потресен размјерама страдања српског народа “између турског наковња и арбанашког чекића”. Што је “болесник са Босфора” више клизио ка свом неизбјежном краху, то је био отровнији и пакоснији: убиства, отмице дјевојака, силовања жена, чак и дјеце оба пола, пљачка и отимање имовине, расељавање и прогонство у Малу Азију, затварање, свирепо мучење и батинање невиних људи и све најцрње што се може замислити. Предњачили су острашћени католички зликовци “Фанде”, подржавани од аустроугарског конзула и римокатоличког клера. Конзулат је, нажалост, мало могао учинити на заштити Срба, јер је и само дипломатско особље било у смртној опасности, па је тако први конзул Лука Маринковић мучки убијен 1890, послије пола године службе, пред самим вратима конзулата. Ракићеви претходници у тој служби, између осталих, били су књижевници Војислав Илић и Бранислав Нушић.

Конзулат је чинио колико је могао, збрињавао је избјеглице и материјално помагао манастире и српске школе. Међутим, ствари су тако далеко отишле да је историјска нужност налагала да се ово стање коначно прекине и пречисте рачуни са крвавим злочинцима. Милан Ракић тада постаје непосредни актер борбе за национално ослобођење тих крајева. Обавља деликатне тајне послове, одржава везе са убаченим четничким одредима, снабдијева их “са изненађујућом мирноћом и храброшћу” иако је постојала велика вјероватноћа да буде откривен и сурово кажњен. У једној од  повјерљивих депеша пише да је у Битољ пренио 32 револвера и 2.500 метака и да тамошњи Срби траже 500 пушака. Премјештан је и у конзулате у Скопљу, Солуну и Скадру, да би га шефови поново вратили у Приштину. Били су то можда и најсмјелији и најтајнији подухвати српске дипломатске службе у њеној историји. Ракић је 1911. постављен за начелника у сједишту министарства, међутим, с првим ратним трубама његов снажни осјећај дужности према отаџбини не да му мира па напушта удобност Београда и завјетрину службе да би се, упркос слабом здрављу, пријавио у добровољце. Послије краће обуке у Прокупљу примљен је у одред Војводе Вука. А под заставу тог можда и највећег српског ратника, зна се, није могао свако. Под њом су се калили, борили и умирали неустрашиви ратници, непоколебљиви у борби, издржљиви у патљи, беспримјерно одани, скромни и озбиљни људи као од гранита исклесани, они што су се са смрћу свакодневно очи у очи гледали. Били су слика момачке мужевне снаге, физичке и духовне, слављени и обожавани од свог народа.

Одмах по ослобођењу Ракић бијаше постављен за првог начелника Приштинског округа, међутим, ускоро га видимо у раду Лондонске конференције, која повлачи нове балканске границе. Потом наставља каријеру врсног дипломате при посланствима у Букурешту, Стокхолму, Ослу, Лондону, Копенхагену. Послије Великог рата шест година је посланик у Софији, гдје упркос тешком ратном насљеђу, постиже изузетне резултате. Каријеру ће окончати у Риму 1933. као дипломата највишег ранга, који је увијек тражио пут и начин како да најкорисније служи свом народу и држави. Краљ Александар му је нудио мјесто министра иностраних послова, а послије га је и кнез Павле желио видјети као посланика у Вашингтону и Лондону, но све ће то уљудно одбити због болести.

Велики српски пјесник, дипломата, ратник и алтруиста Милан Ракић рођен је у Београду прије 145 година, 30. септембра 1876, у породици угледних интелектуалаца, од оца Димитрија Ракића, министра финансија, и мајке Ане, кћерке академика Милана Ђ. Милићевића. Права је студирао у Београду и Паризу, био је ожењен Милицом Ковачевић. Члан Српске краљевске академије постао је 1922. У рату 1912. показао је завидну храброст и пожртвовање, за шта је добио Златну Обилића медаљу, а послије ће услиједити и многа домаћа и страна висока одликовања. Умро је у Загребу 30. јуна 1938, гдје се задржао на лијечењу послије друге операције карцинома у Паризу. Сахрањен је у Београду три дана касније уз високе војне почасти, уз присуство краљевог изасланика, начелника генералштаба, министара у влади и многих поштовалаца. Говорио је академик Белић, а у име Друштва старих четника од некадашњег саборца се опростио војвода Душан Димитријевић, угледни адвокат. То је онај исти војвода Дуле који је 1914. ратовао са Аустријанцима око Власенице и Хан Пијеска, продирући до Сарајева и Високог. Године 1939. основана је пјесничка награда “Милан Ракић”, а њен први лауреат је био тада млађани Бранко Ћопић.

Прави господин

Милан Ракић је био човјек велике интелектуалне честитости и моралне снаге, човјек изузетне културе и образовања, у исто вријеме и дубоко националан и космоплит. “Ракић је мушки храбар и господствен. Код њега ценим часност, озбиљност, једноставност и фину аскезу”, рећи ће Исидора Секулић. Глагољиви Михиз једном је доста неопрезно упитао Андрића како неко из босанског караказана може постати такав господин као он, на шта је Андрић мирно одговорио: “Да сте Ви, Михајловићу, знали Ракића, знали бисте шта је то прави господин. Ракић је био прави господин”. И један Дучић, помало фанфарон, који је већину књижевних савременика гледао с висине, за њега је гајио велико поштовање. Ракић је несумњиво један од највећих наших пјесника, чији укупни поетски опус спада у највише домете српске поезије, а посебно његова патриотска лирика. “Он је Србин непоткупљиве националне свести...” (Пејчић), “Свесну, разумну љубав према своме народу нико није боље изразио /.../ без позе и шовинизма, његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца” (Скерлић).

Владало је неподијељено високо мишљење о његовој личности као и о његовом дјелу, ако се изузму поједини критичари из Брозовог времена: Павловић, Лукић, Константиновић и други, који су га анатемисали искључиво због његовог српског родољубља. “Ракић је типичан представник репресивне културе српског грађанства, његова поезија је пуна речи без егзистенцијалног покрића, углавном лишена праве вредности.”(Радомир Константиновић) Коментар је излишан.

На крају да кажемо, пјесников “Косовски циклус”, осим слика патње и страдања, поставља и јасан задатак пред његову генерацију али, зашто не рећи, и пред све генерације, па и ову садашњу. Све је ту “к'о јуче” написано, због судбинског трајања наше борбе за слободу и правду. Зато нам Ракићева свевремена поезија и његов патриотизам, уз тврду вјеру у бољу будућност нашег народа, треба да буду примјер и путоказ упркос изазовима историјских процеса. Још је Аристотел рекао да је родољубива поезија истинитија од саме историје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.