Историја црквених подлога обновљене Саборне цркве у граду на Неретви (1): Симбол живота и постојања Срба у Мостару

У вези са тим, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, мостарски парох, понавља гласом историје и црквених градитеља, да за мостарске православце (а данас је ту мање од 5.000 душа), одсјечене од цјелине српског народа, обнова Саборне цркве “значи буквално живот и постојање у овом граду”. И данас она, као кад је на почетку власти Османлија била прва црквена ћелија, темељи и одржава српско православно постојање, литургијско сабрање, српску духовност, хришћански идентитет црквеног живота.

На православно-вјерској основи послије турског војничког и административног утемељења, мостарски Срби су почели да се економски и културно развијају. Када се Мостар 1468. или 1469. године први пут помиње, набраја се 16 хришћанских домаћинстава. У подручју које је припадало мостарској нахији било је 30 села са 294 домаћинстава.

Према пописном дефтеру за Херцеговачки санџак из 1585. године, поред 14 муслиманских, у Мостару су биле и двије хришћанске махале, које су, мада на подручју града, имале третман села. Биле су то Захум са Радочом и махала Опине. У махали Захум са Радочом споменута је баштина Филипа “која се налазила у посједу манастира, чиме се црква Захум поистовјећивала са манастиром”. У то вријеме хришћани нису јасно раздвајани на православце и католике.

Ћоровићева истраживања

На основу научних истраживања нашег најплоднијег и најзначајнијег историчара Херцеговца Владимира Ћоровића, а потом и истраживања турских извора које је спровео такође Херцеговац Мухамед А. Мујић, сазнајемо да је Мостару у периоду турске власти, од половине XVIII вијека па надаље, постојао “знатан број православних породица, који се и поред осипања, стално повећавао”. Године 1867. било их је 500, што показује да су православци тада били друга најбројнија заједница у Мостару.

Турски подаци и њихови истраживачи први православни храм лоцирали су несигурно и неодређено. Подаци које је прикупио Љубомир Стојановић, а обрадио оријенталиста Мухамед Мујић, кажу да би најстарија православна црква у Мостару “могла бити подигнута негдје почетком XVIII вијека, када се у самом грду повећало православно становништво”. До тада недјељом и празницима одлазило се у стару богомољу у Житомислићу.

У вези са подизањем православне цркве у самом граду, Љубомир Стојановић је објавио запис из 1750. године, у којем се оплакује смрт Николе Опухића:

“Он бијаше у Мостару црквени служитељ и својем христјанином, а сада нам остаје црква као глуха иза њега”.

Најјачи аргумент за одређивање времена подизања прве православне мостарске цркве Мухамед Мујић види у “препису султанова фермана из априла 1846. године, у којем се говорило да се православно становништво у граду Мостару сахрањивало кроз протеклих 80-100 година у гробљу које се налази на земљишту које припада вакуфу Хаџи Балије, на којем су прије тога били виногради”. Мујић то православно гробље и градњу цркве смјешта под саме обронке Атоца. Повезујући гробље и градњу цркве као нераздвојне, Мујић каже да је “Стара православна црква могла бити саграђена најкасније првих деценија XVIIII вијека”.

Владимир Ћоровић наводи један повјерљиви извјештај о Мостару с почетка XVIIII вијека који говори “да су православни ту имали и једну цркву, управо кућу која је служила као црква и четири калуђера”. За та четири калуђера Ћоровић сматра да су били из Житомислића, који су се ту склонили због борби са Турцима 1693. до 1695. године.

Претпоставља се да је та прва православна богомоља била капела у Бјелушинама, на чијим је рушевинама сазидана тзв. Стара црква. Према истом аустријском извјештају Мостар тог времена је био варош “доста велика, изграђена од камена”.

Лука Грђић наводи народно предање по којем је у Бјелушинама раније постојала једна ћелија, “у којој су се Срби Богу молили све док није освећена она у Суводолини, гдје је Стара црква и чија је ћелија служила до 1832. године и за знатније церемоније”. Она је Ћоровићу била “мала и убога”. То се, вели, најбоље видјело по томе што се касније обновљена Стара црква сматрала “као велики напредак”, мада и за њу каже “да се не зна ни када је подигнута, ни како је изгледала, ни од чега је саграђена”. Ћоровић је био сигуран да је “сва била раскопана 1832. године када се спремало да се на њеном мјесту подигне нова и боља црква”.

За обнову и градњу на мјесту старе ћелије мостарски Срби су тражили и добили ферман “као праведну награду за њихово учешће на страни султанове војске у борби коју је она водила против босанског беговата на челу са Хусеинбегом Градашчевићем”. За Србе и за цркву је од значаја било што је у тој борби на султановој страни учествовао и столачки заповједник, чувени Алијага Ризванбеговић, којем је то донијело везирски чин у Херцеговини. Први ферман за обнову и проширење цркве мостарској депутацији и владици Јосифу израдио је сам велики везир Кара Махмуд-паша, када су они дошли у Сарајево да га моле.

По добијању фермана разрушена је стара и почело припремање за подизање нове цркве. Али, одмах је избио отпор мостарских муслимана, који нису могли да се помире с тим да се у самом Мостару подиже нова “огромна црква”, и то горе при брду, на врх града па да тамо стоји као изнад њега.

Мостарски љетописац Прокопије Чокорило, тврдећи да је старији храм из XVI вијека, биљежи како је један угледни представник мостарских Срба говорио Али-паши Ризванбеговићу: “Но, тебе господару, умољава сва раја да нам не задржаваш зидање цркве.  “Код Али-паше се живо залагао и његов пријатељ и друг, његов замјеник Хасанбег Ресулбеговић, требињски заповједник па је паша на почетку свог везирства дозволио даљи рад на цркви. Представнику Срба је рекао: “Ја ћу вам дати нову бурунтију или ћу потврдити стару. Али, болан, у мене су три сина па вала, требало би да им мостарска раја учини какав пешкиш. А ја, Боже сачувај, ја нећу ништа од вас. “Такав пашин одговор, уз услов да “црква не смије бити већа од пређашње”, општина је платила 17.500 гроша.

Страх од Турака

У вези с тим, Јоаникије Памучина пише да је највећи дио мостарских суграђана био веома задовољан те да је црква била “по његовом укусу”: по висини, ширини, дужини и обради, а “уступала” је само Пивском манастиру.

Владимир Ћоровић истиче, да је “Стара црква веома скромна”, док је руском конзулу у Сарајеву, Александру Гиљфердингу остављала “бедан утисак”, јер му је “казивала и сувише, да се у њеној градњи и бежању под земљу осећао страх од Турака”.

Попут свих у Херцеговини, црква у Мостару била је мала. Као и сеоске избе, налазила се у подземљу: у њу се морало улазити низ десетак степеница. У архитектонском смислу било је то “потпуно херцеговачко сакрално здање - једнобродна, сразмерно малих димензија, од камена, са покровом од камених плоча. Свод је сведен од дрвета, а не камена”.

Обнављање је почело 1833, за митрополита Јосифа, а завршено идуће, 1834. године. Освештана је 1835. године. Била је посвећена Покрову Богородичином, а владика Јосиф ју је преименовао у Рождество пресвете Богородице. Исте године је из манастира Завале позвао тројицу јеромонаха, Ананија Периновића, Серафима Шолају и Јоаникија Памучину и додијелио их новоподигнутој мостарској цркви.

Подигли су је сами Мостарци, познати због своје дарежљивости за опште ствари, а помогли су их њихови сународници из Дубровника и Трста.

У односу на раздобље прве цркве у Мостару, тзв. ћелије, о добу Старе цркве се много више зна. Описао га је бивши парох у Мостару Прокопије Чокорило. Иако се текст из 1855. који је упутио Србско-далматинском магазину у Дубровнику негдје загубио, пронађен и 1898. године и објављен у Дабробосанском источнику у Сарајеву. Говорећи колико је онда православних душа живјело у Мостару и од којих и колико села се састојала парохија, свештеник Прокопије Чокорило каже да је тада у вароши Мостару било 2.534 православних душа. Села те цркве или парохије расијана су преко Неретве према сјеверозападу, западу, а нека право на југ. Били су то: Баћевићи са 136, Сличићи 57, Блето 109 и Богодо 180 душа. Чокорило је сматрао да је прва два села требало да имају своје црквице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.