Годишњица рођења Манделе-човјек који је побједио апартхејд

Рођен је у селу Мвезо, недалеко од Умтате, тада провинција Кепланд, данас Источни Кејп, у владарској породици Тембу, Коса народа.

Завршио је права и био је успјешан адвокат у Јоханесбургу. Придружио се Афричком националном когресу 1943. Постао је познат по ненасилним отпором, попут Кампање пркоса 1952, али се раних шездесетих опредјелио за борбу свим средствима и један је од оснивача оружаног крила АНК, познатог као - Копље нације, које је предводио.

Хапшен је у више наврата, а осуђен на доживотну робију јуна 1964. Провео је 27 година у заточеништву, од чега 18 на острву Робен.

Ослобођен је фебруара 1990. Када је маја 1994. постао је предсједник Јужноафричке Републике, био је то врхунац вишегодишњег процеса демонтаже апартхејда и његов коначни крај. Иако је апартхејд био ограничен на ЈАР, и њену зависну територију, Југозападну Африку, односно Намибију, нема никакве дилеме да је симоболички значај обарања апартхејда неупоредиво шири.

Био је то заправо последњи чин демонтаже класичног колонијализма. Јужна Африка је специфична земља, значајне међународне тежине, још од образовања Уније, 1910. тада у склопу Британске империје, после британских победа у Бурским ратовима. Стратешки значај који је Кејп некада имао нестао је пошто је прокопан Суецки канал 1869.

Попут Чилеа у случају Панамског канала. Али управо тих година откривена су налазишта дијаманата, тако да је Јужна Африка осамдесетих 19. века обезбјеђивала између 80 и 90 одсто свјетске продукције дијаманата. Потом, 1886, у области Витватерсранда, где ће затим израсти Јоханесбург, откривено је злато. Била је то тада територија ван британске контроле, у склопу бурске Јужне Африке, односно потоњег Трансвала.

Управо та чињеница довешће до Бурских ратова и запосједања слободних бурских држава од стране Британије. Спајањем британских Кепланда и Натала, са претходно слободним бурским државама Орање и Трансвал, образована је Јужноафричка Унија 1910. са широком аутономијом, која је одговарала потоњем статусу доминиона.

И данас је ЈАР, иако више није у самом врху продукције злата, земља са огромним резервама тог метала, према процјенама, друга у свијету. Та чињеница одредила је умногоме њен положај. У првим деценијама 20. века ЈАР је била извор преко 80 одсто светске продукције злата. Званични Лондон потпуно је монополисао тадашну продукцију, одређујући светске цене и задржавајући највећи део продукције за себе.

Идентична ситуација поновиће се када САД преузму глобални политички и економски примат. Шездесетих и седамдесетих 20. века, у јеку тзв хладног рата, приближно двије трећине свјетске продукције злата потицало је из ЈАР. И као некада Британија, САД су одређивале кретања на светском тржишту и, по дампингованим цијенама, задржавале су практично цијелокупну производњу за себе.

Енормна продукција у рудницима захтјевала је бројну радну снагу. И то је била једна од функција апартхејда у тадашњем глобалном капитализму. Управо апартхејд је обезбјеђивао огроман резервоар јефтине и обесправљене радне снаге, која притом није имала никакву алтерантиву и увек је могла бити замењена.

Све вријеме хладног рата САД су отуда гарантовале опстанак режима апартхејда у ЈАР, као једне од тврђава против могућег ширења алтернативног модела какав је нудила Москва. Никакве осуде бораца за људска права нити одговарајуће одлуке ОУН (Резолуције 134, 181, 392, 418) нису тада могле озбиљније да угрозе владу у Преторији.

У самој Јужној Африци власти су сваку врсту позива на правну равноправност представљале као комунистичку активност. Ако се изузму потребе крупног капитала, трагичан положај небелог становништва, са становишта бурске, или африканерске, националистичке концепције, био је и раније правдан потребом обезбеђивања јефтине или чак бесплатне радне снаге за пољоривреду, што је до наших дана остало омиљено животно опрељење Бура.

Сегрегација је чак правдана специфичним верским насљеђем, наглашено конзервативна бурска популација у том смислу се позивала на традиције калвинизма, односно теорију предестинације. Слично је уосталом било и на југу САД. Строго узев, правно, апартхејд, у значењу - подвојеност, одвојени живот, устројен је почев од 1948. и потрајао је до 1994, мада је поступно попуштање мера започело 1990.

Увођен је низом правних аката којима је регулисано строго подвајање расних група. Умногоме била је то правна регулација норми које су примењиване и раније. Године 1949. забрањени су међурасни бракови, којих је и иначе било врло мало. Наредне 1950. строго су забрањени међурасни сексуални контакти. Закон о Попису становништва из 1950. године наметнуо је класификацију популације по расама - бијели, црни, обојени (мијешани), доцније и Азијати.

Слиједили су акти којима је земља подељена на зоне за беле, у последњој фази 78 одсто територије, и зоне опредјељене за матично афричко становништво, колоквијално па и погрдно називане доцније бантустани. Званичан назив је био хоумленд. Њихов статус је коначно регулисан 1959, од када се појављује концепт према ком су сви Африканци грађани неког од бантустана, а у белим зонама су, правно, странци. Следила су насилна пресељења.

Африканци су дакле у бијелим зонама могли да бораве само као радници, и морали су имати посебне дозволе. Поступно је образовано 10 бантустана унутар ЈАР и још 10 на територији Намибије. Поједини су, про форме, уз сагласност владе у Преторији, прогласили и сувереност - Транскеј, Бопутатсвана, Венда и Цискеј. У стварности, око 60 одсто Африканаца живело је у бијелим областима, дакле ван бантустана, што је подразумевало низ посебних дозвола и небројене проблеме.

Читав модел донио је широко коришћење репресије, с бројним жртвама. Стотине хиљада лица сваке године је пролазило кроз разне видове државно полицијске репресије.

Најпознатији су случајеви Шарпвил, марта 1960, када је 69 особа убијено, у протесту који је био изазван наметањем посебних докумената за идентификацију. Управо масакр у Шарпвилу довешће до издвајања ЈАР из састава Комонвелта, одбацивања британске круне и проглашења републике наредне године.

Бунт у Совету, радничком предграђу Јоханесбурга, јуна 1976, када је најмање 176 особа погинуло, изазван је наметањем африканас језика (бурског) као обавезног у целокупном систему школства. Расистичка влада у Преторији успела је да обезбеди постојање чак и успешњим развојем нуклеарног програма, у цивилне и војне сврхе, у кооперацији са Израелом. Као и енергетску сигурност индустријском производњом горива, што је изузетно захтјеван и скуп процеш, али је имао политичку логику.

Све то међутим није више било неопходно када се догодио пад Берлинског зида, новембра 1989, и потоњи распад источног блока па и самог Совјетског Савеза децембра 1991. Расистичка власт у Преторији, препуштена себи, одавно морално жигосана, започела је процеш демонтаже апартхејда.

Нелсон Мандела, челник Афричког Националног Конгреса, ослобођен је коначно фебруара 1990. Слиједили су преговори и договори, поступна демонтажа расних закона, и коначно избори. Први мултирасни општи избори, уз примену неограниченог права гласа, одржани су у ЈАР од 26. до 29. априла 1994.

Како је званично саопштено, Афрички национални конгрес, са коалицијом, победио је са 62 одсто освојених гласова. Влада која је уследила је отуда била плод компромиса између АНК, бурске Националне странке, и Зулу Инката партије. Обе су имале по приближно 20 одсто гласова.

Настојало се да се дође до мирне договорене трансформације, и пазило се да се постигне мање више репрезентативна заступљеност различитих група, као и да Манделин АНК не добије двотрећинску већину, како би били онемогућени да потпуно самостално одлучују.

Правно, расна једнакост је обезбеђена, у прво време несумњиво као плод договора, компромиса. Реални проблеми су међутим остали. Примера ради, штрајк радника у рудницима Марикана, август-септембар 2012, када је 47 особа погинуло, показао је не само да у интересу капитала власт користи средства репресије, него чак и да реални приходи рудара нису битно бољи, него што су били пре 1990.

Сам Мандела, послије бројних признања и глобалне популарности, укључујући Нобелову награду за мир, своју историјску улогу описао је ријечима:

"Ја нисам био месија, него обичан човек који је постао вођа због ванредних околности".

Мадиба, како су га звали, отац нове јужноафричке нације, овај свет напустио је децембра 2013. Имао је 95 година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.