Чувени капетан Миша Анастасијевић рођен прије 220 година: Ријеч “велико” мала је за његово дјело

Од времена када је сиромашни дјечак Миша зарадио свој први новац па до горе поменутог богатства и надимка Балкански Ротшилд прошле су деценије вриједног рада, био је то дуги упорни марш ка врху. Но најбоље је да вам његову животну причу предочимо од самог почетка.

Прије равно 220 година, 24. фебруара 1803, рођен је Михаило Миша Анастасијевић у граду Поречу који се налазио на дунавској ади, преко пута садашњег Доњег Милановца, града у који су Поречани пресељени након каснијег потапања острва због регулације тока Дунава. Мајка Ружа умире у првој години Мишиног живота, отац Настас се поново жени, али и он ускоро умире. Петогодишњи дјечак остаје са маћехом, боље речено племенитом помајком Миљом, која ће се о њему бринути читавог живота као да је њен рођени син. Иза оца је наслиједио скромну имовину па се с муком деверало у та тешка несигурна времена Карађорђевог устанка. Два пута једва умакоше турском погрому бјежећи преко у Аустрију. Вративши се у Пореч, похађа школу и одмах постаје велики заљубљеник књиге. По слому устанка 1813, у одсуству учитеља, он ће као десетогодишњак за скромну плату од 10 пара по ученику поучавати другу дјецу.

Упорност
Миша је упоран да као мушка глава зарађује и издржава породицу. Не бира послове, лови и продаје дунавске шаране и кечиге. Теглећи бродове уз Ђердап као сараор, до крви је огулио раме конопом. У Поречу се водио динамичан пословни живот између трговаца, лађара, занатлија, војника, а пут наноси и разне пробисвијете и лопове. Озбиљни младић на себе скреће пажњу својим умом и маром, жељан да учи и напредује. Кали се код трговаца Динуловића и Глигоријевића, писар је код Бешир-аге на Ади Кале. Зато не чуди да је 1817. са 15 година добио висок положај ђумрукџије (цариника) на Добровачкој скели. Ту ће за пет година уштедјети 300 гроша, са којима отпочиње трговину. Већ прве године тај износ ће умножити 20 пута тргујући сапуном, стоком, те волујским и јеленским роговима, траженим у Њемачкој за израду чешљева, дугмади и сл. Ускоро се жени Христином Урошевић из Брзаске, кћерком попа Илије и сестром Симе Урошевића, тадашњег књажевог писара и секретара. Шурјак му тад 1825. отшкрину главна пословна врата у Србији обер трговца, књаза Милоша. Њих двојица ће разним пословним диловима згртати гомиле новца све до 1838, када су развргли ортаклук. Миша на велико тргује са Аустријом, посебно живом стоком и поменутим роговима, што ће му донијети зараду од преко 40.000 гроша, тада купује и 13.000 коза и отвара низ кожара.

Чин дунавског капетана Милош му додијели 17. јула 1833. с овлашћењима од Голупца до ушћа Тимока. Касније ће добити и чин мајора, али он за читав живот усваја надимак Капетан, мада је лако могао добити и неку руску, румунску или аустријску племићку титулу, али очигледно за то није марио. Ово звање није било нимало случајно јер он до тада бјеше проникао у ама баш све ћуди и тајне Дунава, кроз опасне лађарске послове. Ускоро купује и свој први брод и почиње са књазом трговати сољу из влашких рудника.

Но Милошева самовоља ствара јаку опозицију и “уставобранитељи” га  коначно натјераше на абдикацију, а потом и буквално истјераше из Србије 1839, а да не могаше понијети ни дио свог капитала. Обревши се без новца у Влашкој са сином Михаилом, капетан Миша га материјално помаже. Како је Милош као главни трговац сољу испао из игре, Миша истисну и друге мање играче, па потпуно преузе монопол над свим “сланим” пословима од Црног мора па до Аустрије. За те потребе гради нове лађе у Рустуку, имаће их чак 74, а поред соли превозиће и другу робу, укључујући путнике и пошту. Таман посла да је све то ишло глатко, услиједише руско-турски ратови, блокаде Дунава, па Кримски рат, а једном му лед уништи 12 бродова.

Са супругом је изродио шесторо дјеце, а прворођени син, нажалост, умро је у шестој години. Свих пет кћери завршише престижне европске школе и лицеје, поставши најпожељније удаваче свога времена. Персида се удала за Јована Мариновића, рођеног Сарајлију, члана државног савјета и предсједника владе, Јелена за Васу Гарашанина, синовца државника Илије, Ружица за дипломату Арсенија Црнојевића, Анка за министра Радована Дамњановића, а најмлађа Сара за Ђорђа Карађорђевића. Зли језици тврде да је Миша циљано удавао кћери за врло утицајне људе, али прије ће бити да је њих привлачио големи мираз и углед те куће.

Укрштање

Путеви новца и политике се неминовно укрштају, па то и њега натјера да 1856. направи велику стратешку грешку, јер је политика за њега била “тера инкогнита”. Наиме, када се Александру Карађорђевићу заклима престо, очева мезимица Сара повјерова да би Миша својим новцем и утицајем за владара Србије могао прогурати њеног мужа Ђорђа Карађорђевића, који је био реалан претендент као син прворођеног вождовог сина Алексе. С тим циљем он сазида и велељепну палату у коју уложи баснословних 110.000 дуката. Она је требало да буде двор будућем кнежевском, односно краљевском пару Ђорђу и Сари. Овај објекат био је нешто најмонументалније и најлуксузније на тлу Балкана тог времена. Успут је просипао силан новац (више од 80.000 дуката) за подршку зету на скупштини, којој ће и предсједавати, а која је требало да буде утакмица између Карађорђевића, стрица и синовца. Ни слутио није да велики политички махер Милош из потаје повлачи конце, вребајући своју прилику. Превидио је чињеницу да је Милош одавно премрежио Србију својим људима, што су за његовог вакта набили кесе дукатима, али и добро знали шта значи опасном књазу стати на пут. Тако се десило да се стари лисац без буке прикрао и приграбио сав “плијен” на Светоандрејској скупштини, која га је почетком 1859. вратила на престо.

Послије толико уложеног труда и злата остати празних руку, да се не лажемо, био је прави дебакл за српског Ротшилда. Међутим, иако резигниран, он показује снагу свог духа и повлачи се достојанствено, а своју прекрасну палату, несуђени двор, 12. фебруара 1863, прије равно 160 година “поклања своме отечеству” за просвјетне сврхе, са свом опремом и училима. Ту се смјестише Велика школа, Гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј. Данас је то свима позната зграда Ректората Београдског универзитета.

Анастасијевић живот наставља у Румунији, у невиђеној раскоши, трошећи немилице на скупе балове, забаве и поклоне, приређујући елитне ловове за краља Кароља и краљицу Силву. У високом стилу путује широм Европе, разбацујући око себе прегршт дуката. Његова имовина се у то вријеме цијенила на око 20 милиона франака у злату, па је државној каси Молдовије у два наврата 1855/56. позајмљивао износе од преко пет милиона леја. У Београд свраћа тек понекад да обиђе најближе. Миша је припадао првој генерацији угледних и успјешних Срба из Србије, од којих су многи школовани на Западу, а који су врата своје отаџбине широм отварали према свијету. Без пуно респекта су ступали на позорнице европских престоница, изазивајући пажњу, а неријетко и поспрдне погледе и злураде коментаре тамошње елите: “Шта хоће ови скоројевићи из тамо неке прљаве турске вукојебине?” Одговарали би пркосним ставом: “Да, ми смо из Србије и у чему је ту проблем?” Кнез Михаило једном рече: “Да се мајор Миша није свуда јављао као Србин, богаташ, свакад широке руке, данас би мало ко знао за Србију и српски народ”.

У својој кући у букурештанској улици Доамна број 6, 27. јануара 1885. заувијек је склопио очи Капетан Миша Анастасијевић. Сахрањен је на свом имању у Клежанима у његовој  цркви-задужбини.

Сам је себе исковао и дигао до тих висина захваљујући великом интелекту и харизми, Миљином васпитању и надасве огромној радишности (прегаоцу Бог даје махове). Оштром интуицијом непогрешиво је читао људе, њихове страсти и слабости, замршене односе међу моћницима, али и међу државама, опрезно кормиларећи својим бродом између опасних хриди. Новац је за тог марљивог човјека био тек средство за стварење нових вриједности, попут оних са почетка овог текста. Ријеч “велико” мала је за његово дјело. Савременици тврде да није имао ни мрву тврдичлука и егоизма, већ је, напротив, био велики српски родољуб и алтруиста. Његова личност је сијала бар колико и његови дукати. За живота је одликован високим српским, руским, турским, њемачким и румунским одликовањима.

Послије Мишине смрти, по оној старој “кад мачак оде, мишеви коло воде”, бројни насљедници страћише његов иметак, бахатећи се широм Европе, живећи на високој нози и ниској памети, а да нико не пође његовим стопама.

Данас се колективима и појединцима са српских простора додјељује престижна годишња награда “Капетан Миша Анастасијевић” за високе резултате у разним сферама живота и рада.

Добротвор

Капетан Миша је био велики добротвор, изузетно широке руке. Помагао је посебно цркву и просвјету, издржавајући школе, библиотеке, Народно позориште, био мецена писцима и сликарима. Своју лађу “Симку” дарује хуманом друштву, на разне стране дарује хиљаде дуката. Пун је милости за убоге, сиромашним удавачама даје мираз, а кад би долазио у свој Милановац, терзијама је уплаћивао израду јелека за све дјевојке, за невјесте либаде, а бабама крзнене огртаче. Галантно је помагао чак и пропале трговце, па и банкаре, а многима од њих би опростио и повелике дугове - кућа части”. За градњу Саборног храма у Сарајеву 1863. међу првима прилаже 300 дуката, а манастиру Папраћи поклања двери и престоне иконе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.