Зоран Предин, музичар и писац, за “Глас Српске”: Пар је зидова моја глава ипак срушила

Рекао је ово за “Глас Српске” Зоран Предин, музичар, писац и фронтмен славног бенда “Лачни Франц”, објашњавајући зашто након двије поставе, преко 40 година каријере и 19 одличних албума ова група иде на опроштајну турнеју широм региона. Познати музичар каже да неке ствари треба завршити на прави начин, а бољег начина за то нема од турнеје.

- “Лачни Франц” је презначајан бренд да би био само викенд бенд, тако да сам уз споразумни договор одлучио да распустим бенд закључно с 1. јануаром 2023. године - каже Предин

ГЛАС: На почетку каријере “Франца” су сврставали у нови талас, па чак и панк, са којим јесте дијелио енергичност наступа, али Ваш спој поезије и музике различитог жанровског усмјерења, био је прилично уникатан у регионалним оквирима. Да ли сте као бенд имали тада јасну визију шта желите од музике или је то било више питање импровизације?

ПРЕДИН: Па, отприлике пола-пола. Дрско остваривање својих најлуђих идеја доносило нам је највеће задовољство. Тада смо етаблирали црни хумор и еротику у нашим пјесмама. Били смо непредвидљиви, неухватљиви у чисти жанр и у првој фази много бољи уживо него на плочама, што се касније изједначило.

ГЛАС: Како су протицали ти први дани “Лачног Франца”? Новом бенду никад није било лако да се пробије још ако пјева на словеначком и долази из мањег мјеста?

ПРЕДИН: О томе тада уопште нисмо размишљали. Свирали смо за возну карту и гајбу пива. Били смо млади, пуни оптимизма и жеље за упознавањем нових простора. Језичку баријеру уклонио сам најавама појединих пјесама на српскохрватском, што се убрзо претворило у стендап, који тада још није имао то име. То понекад радим и данас на наступима са својим другим концертним програмима, на непостојећем језику којег сви разумију. Ја га зовем југоесперанто.

ГЛАС: Да ли сте икада сазнали зашто је првенац “Франца” “Икебана” добио злогласницу одредницу “шунд”?

ПРЕДИН: Наравно. То је била комисија која се бринула о јавном моралу. Ниси био прави алтернативац ако ниси добио ту ознаку. За нас је то била одлична реклама. Истина, плоче су биле скупље због те ознаке, али истовремено то је значило да смо прави бенд новог таласа.

ГЛАС: Генерално чини ми, што је својеврстан парадокс, да сте тада као бенд били боље примљени у Загребу, Београду и Сарајеву него у Словенији?

ПРЕДИН: Да. Набројали сте урбане градове у којима су наше пјесме пале на плодна тла тадашње публике и критике. Количина сродних душа у урбаним срединама је била пресудна. Тада је урбано заузимало села, док је данас баш обрнуто. Село је ушло у градове. Прасци се по небодерима враћају у каде.

ГЛАС: Откуд идеја да живи албум “Шкољка” издате под именом “Топ Зизи”, шта је била идеја иза тог потеза?

ПРЕДИН: Само смо једну пјесму изводили под тим именом (алузија на “ЗЗ топ”) и били сами себи предгрупа. У дугокосим перикама смо на бини размијенили инструменте и зезали се у пјесми која је 1984 пјевала о томе, да су те године и жене служиле ЈНА. Албум смо објавили под својим именом. А страна је снимљена у Марибору, а Б у Љубљани.

ГЛАС: Ваша стара пјесма и једна од химни Ваше каријере “Праслован” из ове визуре имала је прилично пророчански текст о прецима који уништавају будућност својих потомака остављајући им ништа у насљеђе? Прилично песимистичан тон  за то вријеме или сте нешто научили из наше историје?

ПРЕДИН: Нажалост, та се пјесма више пута обистинила. Партија је разјебала Југославију. Национализам је разјебао новонастале државе. Маркетинг је разјебао наша друштва. Данас се “Праслован” пјева против рата у Украјини.

ГЛАС: Имали сте наглашен ангажовани став као текстописац у пјесмама “Франца”, ипак чини ми да су Ваше љубавне пјесме “Чакај ме” и “Нај ти пољуб нарише устнице”(и не само оне), ипак остале као евергрини за сва времена?

ПРЕДИН: Добра пјесма је добра пјесма. Она преживи сваку моду и заувијек остаје млада. Љубав је једна од најјачих емоција, свима позната, па је нормално да су баш љубавне пјесме те које нас ауторе дубоко означавају. Љубавном пјесмом стојиш или падаш.

ГЛАС: Крајем 80-их били сте дио веома занимљиве пјесничко-музичке сарадње “Свједоци приче” са Арсеном Дедићем, а касније и заједничких наступа са Бором Ђорђевићем, које су на неки начин биле нека врста лабудове пјесме те осовине Љубљана-Загреб-Београд и државе која је живјела на тој основи?

ПРЕДИН: Арсен и ја смо обистинили идеју коју смо кували око седам година. Он је пјевао моје, а ја његове. ЛП “Свједоци”, у словеначком преводу “Приче”, су имали одличан пријем код публике и критике, што је пробудило велики интерес организатора концерата по цијелој Југи. Арсен је позвао на неке веће концерте и Бору, с којим је раније сарађивао. Наслов тих концерта је био “Састанак на врху”. Турнеја је завршила с распродатим концертима у београдском Центру “Сава”. Авантура је била красна прича с тужним крајем.

ГЛАС: Поменули сте више пута да нисте особа склона носталгији, али како данас са ове дистанце гледате на Југославију и оно што ју је снашло у 90-им?

ПРЕДИН: Претужно. Грозно. Колико је људи умрло због национализма, отрова којим су се служили појединци да напуне своје џепове. Катастрофа. Ипак, чини ми се, да када прође крвави мамурлук, када се отарасимо злочиначких националиста и махања заставама, парада и слављења мржње да ће се регион опет економски повезати.

ГЛАС: Уласком у воде соло каријере, направили сте приличан одмак од звука “Франца” свирајући разне варијације од џипси свинга, акустике до џеза, фолка и кабареа. Хтјели сте испробати нешто ново?

ПРЕДИН: Да. Ја сам радознао човјек. Хтио сам и опробао сам се у различитим жанровима. Идеја, да вратим вокал у џипси свинг отворила ми је свјетске бине све од Берлина преко Каира до Сиднеја. Пјевао сам на енглеском и француском, и на словеначком наравно. Албум “Ljubumec iz omare / Љубавник из ормара”, на којем гостује легендарни вибрафониста Бошко Петровић, је изашао у енглеској верзији под насловом “All purpose lover”, а на француском “Amant a toutes fins utiles”.

ГЛАС: Иако вам је соло каријера ишла јако добро, уз одлично примљене концерте широм региона, поново сте окупили бенд, истина у новој постави. Како је дошло до тога и шта је био разлог окупљања?

ПРЕДИН: Током 2014. године ме количина наговарања публике довела до одлуке да послије 17 година поново окупим бренд “Лачни Франц” са јуниорском поставом. Ускоро се показало да је одличном свирком млада екипа, не само очувала старе стандарде, већ их и надоградила. За осам година објавили смо пет албума и просвирали кроз сва значајна мјеста бивше Југе.

ГЛАС: Иако сте читаву каријеру били на гласу као врстан текстописац, прилично касно сте почели писати књиге које су добро примљене од публике, али и књижевне критике? Шта вас је мотивисало да кренете у воде литературе?

ПРЕДИН: “Радиофрендли” модел троминутне пјесме је убио поруке које желе мијењати свијет. Ја сам своју нову слободу нашао у писању.

ГЛАС: Може ли наслов Ваше антологије прича “Главом кроз зид” бити на неки начин Ваш животни и умјетнички мото?

ПРЕДИН: Може. Признајем, да сам чешће разбио главу него зид, али ја другачије једноставно не могу. Прорицали су дебакл програму “Трагови у сјети” са Матијом Дедићем, па смо с тим концертним програмом за вокал и клавир напунили највеће дворане и годинама градили мостове међу народима. Албум “Зоран пјева Арсена”, на којем су џипси свинг аранжманима прорицали неуспјех, постао је најпродаванији албум у региону. Пар је зидова моја глава ипак срушила.

ГЛАС: Занимљив је и назив Вашег првог романа “Монголске мрље”, као и сама тема двије судбине у два различита времена?

ПРЕДИН: Нечија националност је потпуно небитна ствар у човјековом карактеру, а поготово мишљење да може националност некоме донијети срећу у животу. Како ико може мислити да је због своје националности бољи од другог. То је црвена линија мог романа. На српском роман се зове “Монголске мрље”. Мрље на душама таквих људи.

ГЛАС: Ове године објавили сте занимљиву стару фотку Вашег наступа са култном сарајевском групом “Конгрес”. Одувијек ме је занимало откуд та ваше веза са њима и како су “Заравјеле тробенте” и “Забава”! завршиле на истоименом албуму?

ПРЕДИН: То је дуга прича. Махир Пуриватра, гитариста групе “Конгрес”, је братић мог пријатеља Мире Пуриватре, па су ме преко њега нашли док сам боравио у Сарајеву и позвали на снимање. Покојни Аљоша Буха је написао два текста на словеначком, јер је живео у Словенији. Мислим, да су и дан-данас то једине двије пјесме бенда из БиХ на словеначком. Пјевао сам с њима на снимању и десет година по трагичној смрти Бухе у Мостару, на свом првом самосталном албуму, снимио сам своју верзију пјесме “Зарјавеле тробенте”, да се поклоним Аљоши и “Конгресу”. С временом пјесма је проглашена мојом, мада је уредно пријављена у име правих аутора. Са аутором музике Адамом Шубашићем сам и даље у контакту.

ГЛАС: Кад се осврнете уназад на каријеру “Франца”, шта је оно што Вам остаје у сјећању као најживља успомена?

ПРЕДИН: Како још и дан-данас публика у свим земљама Југе пјева с нама на словеначком. Не ми дихат за овратник, коза нора!

Кошарка

ГЛАС: За крај, бивши сте играч и страствени љубитељ кошарке, како вам се чини актуелно првенство на којем су Словенија, Србија, Хрватска и Грчка испале, а за медаље се боре Њемачка, Француска, Пољска и Шпанија.

ПРЕДИН: Пољаци су у тој чудној утакмици, пуној прегрубе игре и наших тотално нерасположених играча, били једноставно бољи и срећнији. Сукоб између Фибе и Евролиге је упропастио првенство. Највећи проблем је било друголигашко суђење прволигашким играчима. Јеби га. Идемо даље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.