Зоран Јанковић, филмски критичар и публициста: Српски филм се враћа биоскопу и публици

У њему су окупљени сви филмови приказани у нареченом периоду у било ком виду и поводу на великим/биоскопским платнима, а сваки текст има истоветан изглед/креће се од фактографије филма, односно, његове личне карте у смислу прегледа кључног дела ауторске и продуцентске екипе, након чега следи кратак синопсис (а и овог пута смо морали да "ручно" пишемо неке од њих), потом иде критика самог филма у виђењу неког од нас те извод из доступних критика неких других "пера" па део о рецепцији филма на фестивалима/биоскопима и за крај неколико занимљивости у вези са тим филмом које су остале изван осталог дела критичког осврта на поменути филм.

Рекао је ово за "Глас Српске" филмски критичар и публициста Зоран Јанковић, поредећи књигу "Критички водич кроз српски филм"(Филмски центар Србије), који обухвата период од 2018. до 2022. године и садржи 85 текстова о исто толико дугометражних играних филмова премијерно приказаних у том периоду у односу на претходни зборник, који је пратио српску кинематографију у периоду од 2000. до 2017. године.

- Књига и у визуелном смислу свесно прави копчу и асоцијацију са претходницом, само што смо сада критике писали Ђорђе Бајић и ја, поново су дизајн и прелом дело Борута Вилда, док се наш саборац Иван Велисављевић овог пута постарао за предговор. Нови су филмови, нове су и неке тенденције унутар саме српске кинематографије, а можда смо барем у извесној мери нови и нас двојица, у смислу ако смо можда као критичари и хроничари српског филма еволуирали у овом међувремену од пет година, додуше, истрајног и преданог рада на том пољу, рекао је Јанковић.

ГЛАС: Колико се у претходне четири године промијенио српски филм? Дјелује да се комерцијални филм стидљиво и полако враћа публици и биоскопу у односу на један период када је доминантно владо тзв. артхаус или фестивалски филм, који је помало плански циљао на укус и популарне трендове код фестивалских жирија.

ЈАНКОВИЋ: Ту смо сагласни комерцијални/репертоарски филм се вратио у биоскопе и пред публику. Уосталом и "Филмски центар Србије", који је издавач и овог нашег "Критичког водича..." усталио је праксу конкурса управо за филмове те феле. Посетиоци биоскопа су евидентно у довољној мери потврдили своју везаност за овдашњи филм, мада се почетком овог века чинило да српска публика све упадљивије и одричитије окреће леђа филму српских аутора. Артхаус је наставио да овладава укусима устаљеним у случају остварења пожељног фестивалског профила и добро је што је тако, док новину донекле представљају филмови који су потом преточени у знатно габаритније минутаже, што је нужно са собом донело читав низ занатских и естетских изазова, а моје је мишљење да би се са том продукционом "акробатиком" помучили и Спилберг, Скорсезе... уколико би се нашли на тесту тог преиначавања материјала из можда тек наоко сродних и сличних медија.

ГЛАС: Објективно гледано српски филм је продукт мале кинематографије, у којој је сваки који је снимљен догађај вриједан пажње. Колико је неком ко пише филмску критику тешко сачувати објективност у ставу, у свјетлу чињенице да знате колико је овдје незахвално снимити филм и да мање или више дужим радом све боље познајте саме ауторе лично. Колико то спутава или не спутава крајњи вриједносни суд критичара, без обзира на ваљаност аргумената?

ЈАНКОВИЋ: Са једне стране сте потпуно у праву, у Србији се суштински мали број људи, па још и континуирано, бави филмом (на овај или онај начин) те је простора за потпуну дистанцу и свеобухватну објективност непобитно мало. Постоји извесна клаустрофобија у том домену, али мислим да мирне душе можемо то да посматрамо и као додатан изазов пред критичарима, да изнова и изнова покушавају да изборе и потом и задржавају маневарски простор личних слобода делања и гледања на филмске ствари, с тим да тај омеђени простор у случају довољно релаксираног, незадртог и центрираног ума пружа и прилику да се боље спозна контекст и настанак и основних идејних поставки можда и сваког појединачног филма. Личног сам уверења да је објективност крајње репресиван контекст, јер, најпосле, субјективност је плод много тога непремостивог - почев од филмског укуса те филмофилмске метраже и форме па све до укупног животног светоназора, који уме да темељно утиче и на наш доживљај филмова, које, уз све еволуције тог медија и све технолошке иновације и украсе, ми, као гледаоци, превасходно доживљавамо у равни емоција, које ти филмови током гледања, било првог или премијерног, у нама побуђују.

ГЛАС: Из угла филмске критике колико наш филм осјећа или реагује на бројне промјене које потресају филмску умјетност посљедњих година, од пандемије и економске рецесије преко успона стриминга до све већег раскорака између блокбастера и мањих продукција?

ЈАНКОВИЋ: То је процес који је у току и који је планетарног феномена и ту ће се, канда, још свашта нешто значајно, а можда и неповратно превратнички догађати, при чему ту првенствено мислим на даљи пробој стриминг-платформи и на овим просторима. А у смислу епитома, дакле, примера најбоље и најуспелије праксе, све је тања линија између филмова јасне артхаус провијенције и филмова који су кадри и да буду барем довољно успешни и током биоскопске дистрибуције. То је тренд који ће ускоро нужно доћи и до нас. А корона, као тлачитељица и преузак оквир, у Србији је на плану и бочног мотива и саме реализације филма у тим неусловима, изродила барем један људски добар филм - као што је, на пример, филм "Усековање" младог редитеља Синише Цветића.

ГЛАС: Не треба бити велики експерт да се примијети хроничан пад интересовања за српски филм у свјетским оквирима. Посљедњи озбиљни успјеси су углавном више посљедњи трзаји бивше југословенске кинематографије или саме проходности одређеног ауторског имена него озбиљан системски приступ нашег филма свјетском тржишту. Колико је такво стање посљедица мањка интересовања поменутог свјетског тржишта за нашу егзотику, а колико је до нас?

ЈАНКОВИЋ: Балканска егзотика, а, срећом, и овдашњи порив за (ауто)балканизацијом у сфери филмског стваралаштва су изгубили на замајцу и снази. А чак и у том контексту све тежег и неизвеснијег пробоја на светска тржишта у случају мале кинематографије, као што неспорно то српска јесте, и даље је прави тренутак да филмски ствараоци циљано жмуре пред таквим изазовима и дамарима, оптерећеним тешким калкулацијама и бројним компромисима чије је замке немогуће избећи те да се упорно фокусирају на оно најважније и највиталније - стварање филмова који њима лично силно значе, управо на начин и уз израз и стил који они сматрају најподеснијим својим виђењима и филма, и филмског језика, и света па, ако је и то могуће, да ти филмови буду о ономе што они најбоље познају и осећају као нешто најрелевантније у датом тренутку. А то, додуше, важи за ама баш све гране и уметности и популарне културе.

ГЛАС: Шта бисте Ви издвојили водећи се материјалом из зборника као посебно вриједно пажње у новијем српском филму и који су аутори који Вам пружају наду да ће писање о домаћем филму у будућности бити више уживање, а мање обавеза?

ЈАНКОВИЋ:     На овом узорку, дакле, на узорку периода између 2018. и 2022. године, а то је период који покрива нови "Критички водич"..., са 85 критички обрађених филмова (први Критички водич... је захватао 18 година, од 2000. па закључно са 2017, где је било око 225 критика), најјачи утисак на мене су оставили филмови млађих аутора, хронолошки: "Едерлези Рисинг" Лазара Бодроже, "Ивана Грозна" Иване Младеновић, "Мој јутарњи смех" Марка Ђорђевића, "Сумрак у бечком хаустору" Маладена Ђорђевића, "Келти" Милице Томовић, "Лихвар" Немање Ћеранића, "Мрак" Душана Милића, "Усековање" Синише Цветића, "Кристина" Николе Спасића, "Да ли сте видели ову жену" Матије Глушчевића и Душна Зорића, као и "Вера" Недељка Ковачића, коју красе и јасни одблесци поетике великог Живорада Жике Митровића. Овде бих додао и одличан млади филм "Овуда ће проћи пут" Нине Огњановић, који је прва приказивања имао почетком ове године те ће морати да сачека неки нови "Критички водич"..., а у њему ће бити много тога потенцијално вредног и сласног - попут нових филмова Маје Милош, Младена Ђорђевића, Марка Ђорђевића, Николе Лежаића, Павла Вучковића...

ГЛАС: На страну само писање критике, како обичан љубитељ филма у ери глобалне хиперпродукције од Холивуда преко стриминг понуде до све јаче понуде малих кинематографија може стећи озбиљну процјену шта и гдје треба гледати, а да се не лута превише?

ЈАНКОВИЋ: Пре свега стално себе подсећати на често скрајнуту истину - за разлику од времена када су тек стасавале и обликовале се генерације будућих филмољубаца, ми сада живимо у ери лако и хитро доступних информација. Дакле стално се подсећати на то и уживати у бројним благодетима те привилегије када уз помоћ неколико кликова сазнамо ама баш све релевантно што треба о неком филму. И осим тога пустити да нас води инстинкт, а можда се некад напросто препустити судбинском избору, јер неретко најдраже и најпотребније бивају спознаје до којих је дошло сасвим спонтано, без плана, ма колико се наша штреберска срца опирала тој на први поглед сувишној слободи.

ГЛАС: За крај како Вама стање у глобалној филмској умјетности дјелује данас, оптимиста сте када је ријеч о питању развоја филмских трендова или песимистично гледате на путању седме умјетности?

ЈАНКОВИЋ: Има резона бити оптимиста барем када је реч о филму, бивало је назадних ера, бивало је и лутања, али бивало је и епоха ненаданих и коренитих преврата, као што су, рецимо, били дани ноар-филма, и у Француској и са друге стране Атлантика или периода препорода америчког филма седамдесетих година прошлог века. Исто важи и за српски филм - догодиће се и бољи дани, можда и брже него што нам то сада изгледа, а до тада неко ће морати да воли, прати и макар путем континуираног гледања и писања филмских критика и осталих текстова о њему чува сећање на српски филм, уз веру да су срећни исходи и даље могући и заслужени, а да дарови из прошлих дана и даље нису изгубили на важности.

Серије

ГЛАС: Српске серије доживљавају своју златну еру, снима се много, рекло би се можда чак и превише, али се посљедице ове хиперпродукције често осјете и на самом филму, јер имамо све више филмова који више дјелују као пилот-епизода за одређену серију него као заокружена и јасна умјетничка цјелина, уз велике проблеме за монтажу и режију да спакују обиље материјала у класично трајање биоскопског филма?

ЈАНКОВИЋ:     То је својеврстан таутолошки кошмар ентропијског замаха, а све потиче из те тешке неравнотеже између набујале понуде и суштинских потреба овог "тржишта". Овде не могу да у себи породим оптимизам - мислим да је јединио начин да се то у некој мери заузда или реши да се понуда, пожељно сама од себе, сведе на разумну па онда и најприкладнију меру. Та импресија је постојана, да под изговором филма гледаоци у биоскопима прво гледају пилот-епизоде или дугометражне најаве будућих серија, са подоста шумова и посртања на плану филмског језика и израза. То јесте, и са гледалачке или критичарске тачке гледишта и извесна ноћна мора, разумете разлоге, али сте и потпуно свесни колико је та пракса и склиска и погубна и у којој мери је пред вам читав скуп естетских и продукционих компромиса са чијим погубним последицама тек највештији међу филмским ауторима умеју да барем колико-толико изађу на крај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.