Жанета Ђукић Перишић, књижевна историчарка и писац: Нераскидива веза Андрића и Београда

У моју књигу из 2012. године - “Писац и прича: стваралачка биографија Иве Андрића”, која је имала амбицију да пружи синтетички поглед на целокупно Андрићево дело и живот, већ и по самој природи ствари, није могла да уђе сва грађа коју сам годинама сакупљала. У тој књизи назначене су неке важне теме као својеврсни путокази који су се могли доцније развити у посебне монографије. Да сачекају, да тако кажем, своју прилику да у друкчијем контексту, са нагласком на другим слојевима Андрићевих живота и дела, као под увеличавајућим стаклом, да заблистају и освоје до тог тренутка мање познат простор.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” књижевна историчарка и књижевница Жанета Ђукић Перишић говорећи о настанку књиге “Небо над Београдом: Андрић и престоница” која је ове године, у којој обиљежавамо 130 година од рођења овог писца и нобеловца, објављена у издању “Вукотић медије”.

Она је раније објавила и дјела “Каваљер светог духа: о једном недовршеном роману Иве Андрића”,  “Јеврејски портрети у делима Иве Андрића”, “Писац и прича: стваралачка биографија Иве Андрића” и “На почетку свих стаза: Андрић и Вишеград”.

- Чинило ми се да је исправно и поштено, и према Андрићу и према мени самој, да не дозволим да остане необјављен материјал који сам годинама сакупила о његовим везама са Београдом, већ да га сложим и изложим на једном месту, јер, ко зна када би неко у скоријој будућности могао да се тој теми посвети на овај начин.  Или, како каже један Андрићев јунак: “Запиши, па ће и Бог упамтити” - додаје она.

ГЛАС: У уводном дијелу књиге забиљежено је да Београд у којем Андрић борави и о којем говори болује од вишка историје. Како то објашњавате и како такав град повезујете са самим Андрићем и његовим дјелима?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Београд је током векова, још од античких времена, подизан па рушен, смењивале су се војске и освајачи, а град је васкрсавао често из пепела. Промене су се догађале некад скоковито, а понекад систематски, плански. И нису само ратови, а бивало их је много, на тој “кући на сред пута” мењали град, већ су и природни рад времена и уплив различитих цивилизација утицали на биће вароши. У својој дугој историји, Београд је, како вели списатељица Светлана Велмар Јанковић у књизи “Капија Балкана”, доживео више од 155 ратова и 44 рушења. Андрић је добро познавао турбулентну историју Београда, а преко педесет година живота провео је управо у Београду, од 1919. па све до смрти, 1975. године.

ГЛАС: Београд је био инспирација Андрићу, као неко магнетно мјесто сталног привлачења и враћања. Утицао је на његова дјела као Вишеград и Сарајево. Шта је то од историје интегрисано у његово писање, а што сте Ви издвојили као важно за његово обликовање као човјека у међуратном Београду и као писца највећих дјела на српском језику?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Истина, три су града са свим аспектима који их одређују веома утицала на Андрићево духовно формирање, на његов погледа на свет, а следствено томе и на његово дело. Пре свега Вишеград, са мостом пред којим је, како сам каже, прогледао, затим Сарајево у којем се интелектуално формирао и сазревао и као човек и као друштвено и политичко биће, и коначно, Београд који га је, после Великог рата, прихватио, пруживши му поверење и шансу да развије своје креативне капацитете и утврди своју дипломатску каријеру. У књизи “На почетку свих стаза: Андрић и Вишеград” покушала сам да покажем у којој је мери и на који начин Вишеград присутан у Андрићевом делу, сада сам то књигом “Небо над Београдом: Андрић и престоница” покушала и са Београдом. Живот Иве Андрића настојала сам да представим у контексту епохе, да установим однос између писца и града, да покажем колико се један у другоме огледају. Било ми је важно да дочарам атмосферу Београда у којем Андрић живи дуже од пола века, да укажем на односе са пријатељима, колегама и сарадницима, са женама, политичарима, дипломатама, издавачима... И да све то укрстим са његовим делом и покажем ту више него очигледну међузависност. Веома бих се радовала када би неко написао и књигу о важности  и вишеструком утицају сарајевске средине на Андрића.

ГЛАС: У књизи “На почетку свих стаза - Андрић и Вишеград” бавили сте се његовим ликовима који су настали инспирисани стварним личностима. Шта је код њега занимљиво што се тога тиче и ко су такви ликови?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Андрићеви вишеградски јунаци често нису имагинарни, можемо их пронаћи погледом у историју, препознати у прошлости босанске свакодневице, у сећањима на вишеградску чаршију, видимо их стварне, од крви и меса, како, раме уз раме са измишљеним карактерима, прелазе преко ћуприје на Дрини. И Лотика, и Ћоркан, и Алихоџа, и Рифка Папо и многи други, сви су они у стварности постојали. Креирајући једну велику историјску фреску, Андрић као да ствара посебан свет: иако ослоњена на податке из стварности, проза која говори о Вишеграду, озарена Андрићевим духом и трансформисана његовом маштом, постаје драгоцено власништво сваког Андрићевог читаоца. Па био он из Босне и Вишеграда или са ма ког другог краја света.

ГЛАС: Шта је ново што читаоци “Неба над Београдом” могу да открију о Андрићу? И колико Ви сматрате да је важна објава једног оваквог дјела у години у којој обиљежавамо 130 година од његовог рођења?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Саме по себи, годишњице нису важне, али је у развијеној и негованој култури сећања веома важно да оне подстакну јавност да поново сагледа улогу неке појаве или уметника, да преиспита и редефинише однос према његовом делу или га сагледа у новом кључу. Свако време има своје посебно читање и тумачење. Што се тиче Андрића и Београда, моје непосредно истраживање открило је низ нових података о Андрићевом деловању у Београду, о његовим социјалним везама, о конкретним догађајима у његовом животу. А посебно ми се чини важним да истакнем да се у књизи испитује утицај Андрићеве биографије, његовог живота пре свега у међуратном и ратном Београду, на његово прозно дело – мислим најпре на “Госпођицу” и такозване ратне приче.

ГЛАС: Мислите ли да данас славимо Андрића како доликује? И уопште, да ли су годишњице само датуми, чак понекад неважни при сагледавању шире слике значаја којег је неко оставио у историји једног одређеног простора?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Сматрам да је наша култура била више него отворена, поштена и благонаклона према Андрићу, од самог почетка.  За само нешто више од пет година од доласка у Београд, Андрић је постао члан или сарадник највиших државних институција културе и науке и гласила од угледа и утицаја: од 1920. године објављује приче у “Српском књижевном гласнику”, а потом се оглашава и у “Политици”, штампа књигу приповедака у Српској књижевној задрузи већ 1924. године, а наредне, 1925. године добија књижевну награду из Фонда Љубомира Михаиловића Српске краљевске академије чији дописни члан постаје 1926. године. Таквом подршком, позитивним критикама и поверењем мало се ко могао похвалити. Пут којим је кренуо бивши сиромашни босански дечак, без заустављања и већих препрека, отварао је хоризонте једној блиставој каријери која ће српској култури донети велика признања.

ГЛАС: Која је улога саме Задужбине Иве Андрића у чувању његовог лика и дјела?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Задужбина Иве Андрића од самог оснивања чува успомену на Андрића, трудећи се да његови живот, дело и допринос нашој култури увек буду у фокусу јавности, што настојањима на пласману његових дела, додељивањем награде за најбољу приповетку на српском језику, објављивањем часописа Свеске Задужбине Иве Андрића, подстицањем и подршком истраживачког рада на његовим делима, као и многим другим активностима које за циљ имају промоцију Андрићевог стваралаштва.

ГЛАС: Вратила бих се на трен на Ваше цјелокупно бављење Андрићем, његовим радом и животом. По ономе до чега сте дошли, како га Ви доживљавате?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Волела бих да сам имала срећу да га упознам, али, судећи по ономе што сам о њему сазнала из литературе и раније од његових савременика, чини се да ни у разговору са њим не бих чула много. Већ и сама Андрићева личност, уздржан карактер без плебејске потребе за демонстрирањем осећања, промишљеност и стрпљење у расуђивању, стварали су неку врсту баријере за радозналце и оне који су се занимали за његову приватност. Али, када на тас ставите његово јавно деловање, када објективно сагледате његове поступке у кључним историјским тренуцима и у веома опасним околностима, не можете а да са задовољством не закључите да се Андрићева личност и његов лик као уметника у највећој мери поклапају: постоји у Андрићевом животу, упркос неким компромисима које је начинио, једна морална вертикала која сведочи о стабилности и етичкој утемељености његове људске појаве.

Трагови

ГЛАС: Да ли постоји још неистраженог материјала и списа у којима је могуће наћи неки нови Андрићев траг?

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Да, свакако, будући истраживачи увек могу имати посла, јер “случај Андрић” није затворен. Рад на Андрићевим рукописима и документима који се чувају у Архиву САНУ, делимично у Задужбини Иве Андрића и његовом Спомен-музеју, може донети открића и нове елементе за његов животопис и за тумачење његових дела. Иако су многи рукописи прочитани и коментарисани, постоји још много нерашчитане грађе која чека да буде расветљена и растумачена. Будуће генерације истраживача имаће још много изазова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.