Владимир Пиштало, књижевник, за “Глас Српске”: Човјек би пожелио да се дигне изнад подјела, али то није увијек могуће

Можда се то може рећи за сваког класика. За Андрића сигурно. Мешу читаоци са разлогом воле. Радује ме награда “Меша Селимовић” јер је демократска.

Сто критичара, из различитих градова, различитих генерација одлучују о њој. Допада ми се и онај чије име носи, који је желео спас и мир свим изгубљеним у овом великом ћутању између неба и земље. Тај мирни мудрац један је од најређе критикованих писаца у нашој књижевности.

Овако почиње разговор за “Глас Српске” књижевник Владимир Пиштало који је недавно своју колекцију признања обогатио наградом “Меша Селимовић” која му је припала за књигу “Значење Џокера” у издању “Агоре”. 

Дјело је окарактерисано као “још једна од чаробних књига Владимира Пиштала у којој су тајне увијек занимљивије од објашњења, а објашњења таква да дижу тајну на наредни ниво до којег тек треба стићи”.

ГЛАС: Радите на Бекер колеџу, у Вустеру (Масачусетс), гдје предајете свјетску и америчку историју. У Србији се посљедњих мјесеци дешава сукоб званичних и псеудоисторичара? Јесмо ли као народ склони разним митовима који су нам важнији од званичне историје? 
ПИШТАЛО: Само једне поделе смењују друге. Човек би пожелео добронамерношћу да се дигне изнад подела, али то није увек могуће. На овом простору мит је изузетно важан. У одређеним моментима изгледало је да:  кад се мит сукоби са реалношћу истином се има сматрати мит. Са друге стране историја је тако занимљива. Моментално ме занимају двојица водећих стваралаца италијанских постера, са почетка двадесетог века. Можда међу десет најважнијих. Марцелло Дуддовицх и Леополдо Метлицовитз. Обојица су били тршћански Срби. Код нас нико не зна о њима. Хајде да изучавамо оно што постоји. Бићемо вишеструко награђени. Ако проучавамо историју и не треба нам мит.

ГЛАС: За роман “Тесла, портрет међу маскама” добили сте престижну Нинову награду. Јесу ли награде попут ове најбоља реклама за писца? 
ПИШТАЛО: Кад добијете награду то је као да вам је неко омогућио да певате у Карнеги Холу. Сцена је и престижна, али сцена неће певати за вас. Са писцем и наградом то је као кад се сретну мушкарац и жена. Онда нешто кликне, нешто се деси и онда настане потомство тог писца и те награде, у облику школских уџбеника (у случају “Тесле” и за гимназије и за основне школе) и превода (у случају “Тесле” на шеснаест језика). Или се не деси…И онда се име писца у свести читаоца брзо разведе од имена награде.

ГЛАС: О Николи Тесли сте много причали послије ове награде. Је ли он и даље најзначајнији Србин који је отишао у Америку?
ПИШТАЛО: Па мислим да јесте. Тесла наставља да интересује јавност као да је недавно умро. Или, још много боље, као да се поново родио. Мислим да људе највише инспирише његова некористољубива креативност, скоро незамислива – и онда и сад – у свету профита. Највеће задовољство Теслиног живота било је – стварање онога што дотад није постојало и давања имена безименом. По сопственом признању он је проводио читаве године у непрестаном усхићењу, везаном за рад.  Рад му је био интересантнији од људи, од љубави, од сна. Као што знамо био је, на више начина, духован човек. Веровао је да је електрицитет чиста суштина прљавог света. Свети  Григорије Палама је рекао да онај ко учествује у божјој енергији донекле и сам постаје светлост.  

ГЛАС: Писали сте и писмо Андрићу. Јесмо ли научили лекције које Нобеловац прича у приповијеци “Писмо из 1920”?
ПИШТАЛО: Мој роман “Сунце овог дана”, који носи поднаслов “Писмо Андрићу” је борба за нову интерпретацију нашег великог писца. Предуго су га мртви умртвљавали, а сиви усивљавали.  Са Андрића је најзад спало сивило и указале су се боје и пишчева посвећеност женама, емпатији, страсти, сунцу и хумору. 

-  Тешко друштву које не зна да се смеје -  упозоравао нас је Иво Андрић.  - Када под утицајем година престанемо да верујемо у стварност игре, свако од нас залази у непроходну шуму. 
Што се тиче “Писма из 1920” људи заборављају да је Макс Левенфелд, бежећи, од домаће мржње страдао од туђе - у шпанском грађанском рату, кад су бомбардовали болницу. Питање је да ли се од тога о чему Андрић говори може побећи, а још више може ли се локализовати.

ГЛАС: Одлука да Нобелова награда припадне Петеру Хандкеу уздрмала је свјетску јавност. Како Ви коментаришете све у вези са овом одлуком?
ПИШТАЛО: Много волим “Небо над Берлином”, али за Петера Хандкеа има већих стручњака од мене. Чудио ме је један “Како се усуђујете”,  раздражени тон критике, кога се не сећам рецимо у случају Харолда Пинтера. Постоје софистициранија питање него што је “Како се усуђујете ?”  

ГЛАС: Шта настаје ново у Вашој књижевној радионици?  
ПИШТАЛО: Радим роман о ком ми је још мало рано да говорим, а после тога књигу или велики есеј о Владану Десници.

ГЛАС: Морамо ли чекати неку нову књижевну награду попут “Кочићевог пера” за роман “Венеција” па да дођете у Бањалуку? 
ПИШТАЛО: Је ли то позив? Никад нећу заборавити  (и често сам то цитирао) кад сам у Банском двору представљао роман “Тесла, портрет међу маскама” после Нинове награде, један господин је устао у сали и рекао: “Хвала вам. Овај страшни рат нам је направио рупу у души. И ту рупу је попунио Тесла.”  Ту је Маркс погрешио. Људи не живе само од хлеба него и од симбола.

Стваралаштво 

Владимир Пиштало објавио је књиге поетске прозе “Сликовница” (1981), “Ноћи” (1986), “Манифести” (1986), “Крај века” (1990) и новелу “Корто Малтезе” (1987). Аутор је збирки прича “Витраж у сећању” (1994), “Приче из целог света” (1997) и биографије Александра Македонског “Александрида” (1999). Такође је објавио романе “Миленијум у Београду”, “О чуду”, “Тесла, портрет међу маскама” и “Сунце овог дана - писмо Андрићу”. 
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.