Vladimir Pištalo, književnik, za “Glas Srpske”: Čovjek bi poželio da se digne iznad podjela, ali to nije uvijek moguće
Andrić je rekao za Simu Matavulja da su njega kritičari mnogo hvalili da ne bi morali da ga izučavaju. Ha ha!
Možda se to može reći za svakog klasika. Za Andrića sigurno. Mešu čitaoci sa razlogom vole. Raduje me nagrada “Meša Selimović” jer je demokratska.
Sto kritičara, iz različitih gradova, različitih generacija odlučuju o njoj. Dopada mi se i onaj čije ime nosi, koji je želeo spas i mir svim izgubljenim u ovom velikom ćutanju između neba i zemlje. Taj mirni mudrac jedan je od najređe kritikovanih pisaca u našoj književnosti.
Ovako počinje razgovor za “Glas Srpske” književnik Vladimir Pištalo koji je nedavno svoju kolekciju priznanja obogatio nagradom “Meša Selimović” koja mu je pripala za knjigu “Značenje Džokera” u izdanju “Agore”.
Djelo je okarakterisano kao “još jedna od čarobnih knjiga Vladimira Pištala u kojoj su tajne uvijek zanimljivije od objašnjenja, a objašnjenja takva da dižu tajnu na naredni nivo do kojeg tek treba stići”.
GLAS: Radite na Beker koledžu, u Vusteru (Masačusets), gdje predajete svjetsku i američku istoriju. U Srbiji se posljednjih mjeseci dešava sukob zvaničnih i pseudoistoričara? Jesmo li kao narod skloni raznim mitovima koji su nam važniji od zvanične istorije?
PIŠTALO: Samo jedne podele smenjuju druge. Čovek bi poželeo dobronamernošću da se digne iznad podela, ali to nije uvek moguće. Na ovom prostoru mit je izuzetno važan. U određenim momentima izgledalo je da: kad se mit sukobi sa realnošću istinom se ima smatrati mit. Sa druge strane istorija je tako zanimljiva. Momentalno me zanimaju dvojica vodećih stvaralaca italijanskih postera, sa početka dvadesetog veka. Možda među deset najvažnijih. Marcello Duddovich i Leopoldo Metlicovitz. Obojica su bili tršćanski Srbi. Kod nas niko ne zna o njima. Hajde da izučavamo ono što postoji. Bićemo višestruko nagrađeni. Ako proučavamo istoriju i ne treba nam mit.
GLAS: Za roman “Tesla, portret među maskama” dobili ste prestižnu Ninovu nagradu. Jesu li nagrade poput ove najbolja reklama za pisca?
PIŠTALO: Kad dobijete nagradu to je kao da vam je neko omogućio da pevate u Karnegi Holu. Scena je i prestižna, ali scena neće pevati za vas. Sa piscem i nagradom to je kao kad se sretnu muškarac i žena. Onda nešto klikne, nešto se desi i onda nastane potomstvo tog pisca i te nagrade, u obliku školskih udžbenika (u slučaju “Tesle” i za gimnazije i za osnovne škole) i prevoda (u slučaju “Tesle” na šesnaest jezika). Ili se ne desi…I onda se ime pisca u svesti čitaoca brzo razvede od imena nagrade.
GLAS: O Nikoli Tesli ste mnogo pričali poslije ove nagrade. Je li on i dalje najznačajniji Srbin koji je otišao u Ameriku?
PIŠTALO: Pa mislim da jeste. Tesla nastavlja da interesuje javnost kao da je nedavno umro. Ili, još mnogo bolje, kao da se ponovo rodio. Mislim da ljude najviše inspiriše njegova nekoristoljubiva kreativnost, skoro nezamisliva – i onda i sad – u svetu profita. Najveće zadovoljstvo Teslinog života bilo je – stvaranje onoga što dotad nije postojalo i davanja imena bezimenom. Po sopstvenom priznanju on je provodio čitave godine u neprestanom ushićenju, vezanom za rad. Rad mu je bio interesantniji od ljudi, od ljubavi, od sna. Kao što znamo bio je, na više načina, duhovan čovek. Verovao je da je elektricitet čista suština prljavog sveta. Sveti Grigorije Palama je rekao da onaj ko učestvuje u božjoj energiji donekle i sam postaje svetlost.
GLAS: Pisali ste i pismo Andriću. Jesmo li naučili lekcije koje Nobelovac priča u pripovijeci “Pismo iz 1920”?
PIŠTALO: Moj roman “Sunce ovog dana”, koji nosi podnaslov “Pismo Andriću” je borba za novu interpretaciju našeg velikog pisca. Predugo su ga mrtvi umrtvljavali, a sivi usivljavali. Sa Andrića je najzad spalo sivilo i ukazale su se boje i piščeva posvećenost ženama, empatiji, strasti, suncu i humoru.
- Teško društvu koje ne zna da se smeje - upozoravao nas je Ivo Andrić. - Kada pod uticajem godina prestanemo da verujemo u stvarnost igre, svako od nas zalazi u neprohodnu šumu.
Što se tiče “Pisma iz 1920” ljudi zaboravljaju da je Maks Levenfeld, bežeći, od domaće mržnje stradao od tuđe - u španskom građanskom ratu, kad su bombardovali bolnicu. Pitanje je da li se od toga o čemu Andrić govori može pobeći, a još više može li se lokalizovati.
GLAS: Odluka da Nobelova nagrada pripadne Peteru Handkeu uzdrmala je svjetsku javnost. Kako Vi komentarišete sve u vezi sa ovom odlukom?
PIŠTALO: Mnogo volim “Nebo nad Berlinom”, ali za Petera Handkea ima većih stručnjaka od mene. Čudio me je jedan “Kako se usuđujete”, razdraženi ton kritike, koga se ne sećam recimo u slučaju Harolda Pintera. Postoje sofisticiranija pitanje nego što je “Kako se usuđujete ?”
GLAS: Šta nastaje novo u Vašoj književnoj radionici?
PIŠTALO: Radim roman o kom mi je još malo rano da govorim, a posle toga knjigu ili veliki esej o Vladanu Desnici.
GLAS: Moramo li čekati neku novu književnu nagradu poput “Kočićevog pera” za roman “Venecija” pa da dođete u Banjaluku?
PIŠTALO: Je li to poziv? Nikad neću zaboraviti (i često sam to citirao) kad sam u Banskom dvoru predstavljao roman “Tesla, portret među maskama” posle Ninove nagrade, jedan gospodin je ustao u sali i rekao: “Hvala vam. Ovaj strašni rat nam je napravio rupu u duši. I tu rupu je popunio Tesla.” Tu je Marks pogrešio. Ljudi ne žive samo od hleba nego i od simbola.
Stvaralaštvo
Vladimir Pištalo objavio je knjige poetske proze “Slikovnica” (1981), “Noći” (1986), “Manifesti” (1986), “Kraj veka” (1990) i novelu “Korto Malteze” (1987). Autor je zbirki priča “Vitraž u sećanju” (1994), “Priče iz celog sveta” (1997) i biografije Aleksandra Makedonskog “Aleksandrida” (1999). Takođe je objavio romane “Milenijum u Beogradu”, “O čudu”, “Tesla, portret među maskama” i “Sunce ovog dana - pismo Andriću”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
