Владимир Пиштало, књижевник, за “Глас Српске”: Чим се нешто хвали, то обично и не ваља

Вељко Зељковић
Владимир Пиштало, књижевник, за “Глас Српске”: Чим се нешто хвали, то обично и не ваља

Зграда Народне библиотеке у Београду је запаљена по личном наређењу човјека који је Гаврила Принципа назвао фанатиком. Адолф Хитлер је тај посао повјерио генералу ваздухопловства Александру Леру. Библиотека је горјела два дана. Уништен је велики књижевни фонд, рукописи и повеље, као и цјелокупна преписка значајних личности. Уништене су личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића. Паљење ове библиотеке вјероватно је највећи појединачни злочин над културном баштином у Другом свјетском рату.

Директор Народне библиотеке Србије Владимир Пиштало каже како му је велика жеља да у наредном периоду обнови ову зграду, која је срушена 6. априла 1941. године, како би се коначно ријешили те трауме.

- Планирам да се у вези с тим питањем састанем и са патријархом Порфиријем, јер постоји и велики број црквених књига. Најбитније је да постоји воља да се та библиотека обнови те постане меморијални центар у ком би се чувале књиге, али и обнављала култура. Поред тога, жеља ми је и да подстакнем људе да више читају. Почео сам да размишљам како то учинити, тражећи начине, али не оне уобичајене. Људи треба да знају да је читање, пре свега, борба за смисао. Књига је попут путовања које вам омогућује да се спријатељите са важним људима из прошлости. Омогућује вам да живите и више него један живот. Проширује и хоризонте, а у најбољим случајевима доводи вас у контакт са нечим вишим од вас. Млади људи су по природи неприлагођени и онда они настоје да изграде неку фреквенцију између себе и света који је закључан. У том проналажењу кључева крије се и смисао живота - истакао је Пиштало у интервјуу за “Глас Српске”.

Пиштало, који је иначе један од најзначајнијих савремених српских писаца, добитник НИН-ове награде за роман “Тесла, портрет међу маскама”, али и бројних других књижевних награда, открио је у наставку овог разговора и зашто је након вишедеценијског лагодног живота у САД одлучио да се врати у Србију, како обични Американци доживљавају ове наше просторе, шта за њега представљају Иво Андрић и Никола Тесла, али и зашто сматра да историја и није баш најбоља учитељица.

ГЛАС: Живјели сте нешто мање од 30 година у САД. Шта Вас је понукало да поново спакујете своје ствари и вратите се, а поготово у времену када све више људи креће у супротном правцу?

ПИШТАЛО: Тих деведесетих имао сам утисак да је једна фаза мог живота завршена. Недавно у новинама прочитах изјаву једне девојке која рече: “Мени оваква Србија не значи ништа, нити ја њој”. То је став огорчених људи који одлазе. Размишљао сам доста о томе и ја то просто не могу рећи за себе. Истина, отишао сам у неко грозно време највеће инфлације, која је била готово епских размера. Сећам се филма Ингмара Бергмана “Змијско јаје” у ком човек иде улицом, а ветар носи новац, а он је толико безвредан да ни не покушава да га подигне. То тада, тих деведесетих, нисам видео у Србији, али јесам људе који трче са врећама пара журећи да тај новац замене за немачке марке. Мени и данас није јасно како су људи тада живели. Био је то један незгодан моменат у мом животу, јер се стално смањивао хоризонт очекивања. Осећао сам се као да седим на одсеченој грани која никако да падне. На крају сам преломио и отишао. Када сам дошао у САД, много ми је помогао Чарлс Симић. Врло брзо сам почео да радим на факултету у Њу Хемпширу, где сам предавао америчку историју. Како сам завршио право, оно ми је тада дало неки осећај како, у ствари, функционише друштво. Већини Американаца то је апстрактна ствар. Доста сам радио на себи, те читао најразличитије ствари. Једном је руски књижевник Јосиф Бродски рекао како је оставио гимназију како би могао да се образује. И код мене је слично било. И верујте, да нисам научио неке ствари, вероватно касније не бих могао ни да напишем књигу о Тесли која се дешава “и овде и тамо”. Када Американци пишу о њему, они не знају тај први део његовог живота. И обратно. Мени је живот у Америци помогао да сагледам обе те стране. 

ГЛАС: Да ли и даље сматрате да је Балкан најбоља основна школа?

ПИШТАЛО: Једном је неко река: “Када се врата затворе, ми смо превише фасцинирани тим звуком да не обраћамо пажњу да ли се можда нека друга врата отварају”. С обзиром на проблеме који опстају на овим нашим просторима, многи не виде предности Балкана. Ви врло лако можете да разумете неке ствари ако желите. Заправо, свако разуме оно што жели. Наши људи, рецимо, могу врло лако да разумеју Италијане, Грке, Турке, Русе, а богами и Арапе. Е сада је проблем како се тај наш основни културни темељ даље развија. Имао сам пристојне основне школе. Жена Данила Киша, Францускиња Паскал Депеш, једном је истакла како су наше гимназије биле добре, али и досадне. И јесу, али су и давале једну основу. Добар темељ. Што се тиче факултета, дошло је до велике ерозије.

ГЛАС: Како обични људи у Америци доживљавају овај простор, да ли знају нешто о њему?

ПИШТАЛО: Никако не доживљавају. Да будем искрен, немају појма. Не бих да ме погрешно схватите, има много нормалног света, добрих људи, али њихов живот је много локалнији него код нас. Они углавном живе у свом неком малом свету. То сам установио када сам једном приликом затражио од својих студената да ми кажу ко им је био главни јунак у детињству. У већини случајева одговор је био “мој отац” или “старији брат”. Не сумњам да су они били добри породични људи, али то је мали свет. То је породични свет који је окренут на непосредне интересе, те стога ни од њих не треба очекивати да нас разумеју или имају представу о томе шта се дешава овде. Евентуално то на неки начин, а који је углавном погрешан, могу сазнати док пију пиво за шанком и гледају вести на телевизору.  

ГЛАС: А гдје ми највише гријешимо? Кажу да је историја мајка учитељица, а ми константно на поправном испиту.

ПИШТАЛО: Уклештени смо у једној доста незгодној ситуацији. Кад сам био клинац, мислио сам да је то искључиво до нас. Сада не мислим тако. Присутни су глобални фактори. Мислим и да историја не може бити учитељица живота. О томе сам говорио и својим студентима. Да људи могу нешто научити од историје, онда би ваљда то урадили у последњих 6.000 година. Студентима сам говорио и како не знам да ли је историја знање или нека врста самоодбране. Као џудо. Она не може помоћи свим људима, али можда може вама да се поставите у одређеним тренуцима. И писање антиратне поезије је као и писање глечерске поезије. Глечери се неће много узнемирити због ваше поезије. Тако је и у првом случају.

ГЛАС: Да ли смо постали заробљеници друштвених мрежа?

ПИШТАЛО: И ја добар део времена проводим на телефону, јер се на друштвеним мрежама може пронаћи занимљиво штиво. Раније су се људи свађали три дана око тога шта је тачно, а сада за пар секунди то изгуглаш. Али бојим се да ми ове мреже користимо на лош начин. Не мислим да нас оне демократизују. Заправо нас залуђују. Многи их хвале, а да оне ичему доприносе, не би то морали радити. Мислим да нас оне некако униформишу. Уместо да постану инструмент образовања, оне су постале елемент заглупљивања. Књиге вам говоре: “Ви сте Иво Андрић”, а телевизија и друштвене мреже да сте Мими Оро. Ето у ком правцу све то иде.

ГЛАС: Кад сте већ поменули Андрића, како гледате на то што се он код појединих народа са ових простора перцепира на један сасвим другачији и негативан начин?

ПИШТАЛО: Вероватно не бих био писац да није било њега, да ме није надахнуо својим књигама. Када причају о Андрићу, обично говоре о његовој лукавости, а не спомињу његову доброту. Он је опрао ноге свима које је описао у својим делима. Знао је и да се млади људи осећају изгубљено и осећао је одговорност за њих иако их није познавао. Има један његов јунак који никада није рекао неку реч која ниподаштава или растужује друге. Управо се и Андрић тако понашао у стварном животу. А то о чему говорите је чиста политизација. Не бих о томе, није вредно помена. Андрић је био антиколонијални писац. Говорио је како је залуд питати другога шта га боли. Има један одломак из једне од његових књига, а који показује једну од суштинских особина Андрића. Једног његовог јунака сретне аустријски конзул који му рече како има добре бечке наочаре. А овај му одговори: “Наочаре су бечке, али очи су наше”. И то је Андрић.

ГЛАС: Негдје сам прочитао да сте, када сте дошли у Америку, на зид у стану залијепили новчаницу са Теслиним ликом. Шта данас држите на зиду?

ПИШТАЛО: Држим неке слике које ми је послао теча Владо Трнинић из Мостара (смијех). А ту новчаницу сам тада залепио... Ако се сећате, на њој је био велики број нула. Оне су биле некако додате на наш живот. А новац је, не треба заборавити, израз вредности једног друштва. Мени се допало што је Тесла на њима, тако да ми је та новчаница имала два значења.

ГЛАС: Да ли је он уистину био толики ексцентрик како су га представљали амерички медији?

ПИШТАЛО: Спољне ствари је најлакше видети. То је једном рекао Вернон Херцог, немачки режисер. Американци су више гледали колико је Тесла често прао и брисао руке или колико је волео голубове.... Истина, он јесте имао опсесивну личност, али то није толико важно. Пуно има опсесивних, али генија мало.

ГЛАС: У једној од својих књига писали сте и о хумору. Утисак је да се све свело на политичку сатиру.

ПИШТАЛО: Мислим да су наши људи и даље страшно духовити. Можда сада немамо неког попут Бранислава Нушића, али имамо, рецимо, сјајног Душка Ковачевића. Знате ли колико је његових реченица опстало у народу? Моја омиљена Ковачевићева реченица је: “Онакво ђубре, а добар човек”. Наши људи знају врло често сести и за кафански сто и распредати на духовит начин о свему. Присетимо се само неких од текстова из Балашевићевих песама. Он је све то чуо од неких деда на неким свечарима. И то је природни начин да се нешто пренесе. Наши људи воле да говоре. А често и знају.

ГЛАС: Може ли се уопште живјети од писања?

ПИШТАЛО: Ма, нема теорије. Тачка. (смијех) Знам много људи и мали број је оних који могу да добију, рецимо, 100 евра за написани текст. Пазите, међу њима има и оних са престижним књижевним наградама. И то је страшно.

ГЛАС: Да можете неког телепортовати из прошлости, а да није Андрић, ко би то био?

ПИШТАЛО: Телепортовао бих Алексу Шантића. Многи су говорили и писали о чистоти његове личности, али и о доброти каква се тешко може наћи у данашње време. Неко га је једном приликом назвао десетим Југовићем. Та моралност се у данашње време некако изгубила.

ГЛАС: Како објашњавате то што је херцеговачки крш изњедрио толики број познатих умјетника?

ПИШТАЛО: Сви ми живимо у својим сновима и фантазијама, а оно што нас чини функционалним јесте како то стоји када се упореди са реалношћу. Мислим да су Херцеговци веома добри управо у томе, у способности да се повежу са светом. Они су вредни људи отвореног ока. Постоји виц о ђаволу, Русу, Американцу и Херцеговцу. Каже ђаво: “Хајде, баците било шта у реку, а ако ја то не изроним, нећете ићи у пакао”. Американац баци иглу за кравату, ђаво је изрони. Дође Рус, баци зрно мака, ђаво и то нађе у дубинама реке. Дође ред на Херцеговца. И он баци нешто. И ђаво рони и рони... И не пронађе ништа. Пита он Херцеговца шта је бацио, а овај му одговор: “Шумећу таблету”. То је моја верзија будућности ових простора, бацимо шумећу таблету у реку, а ђаво нека је онда тражи.

Десница и Андрић највећи

ГЛАС: Ако се не варам, Ваш наредни пројекат биће посвећен књижевнику Владимиру Десници?

ПИШТАЛО: Он је, према мом скромном мишљењу, одмах до Андрића. Имао је огромне изражајне способности. Десница је био суштински неидеолошки, због чега је платио велику цену. Друго, радило се и о аристократи у комунистичком времену. Његов предак Јанковић Стојан опеван је у многим народним песмама. Све то нису биле популарне приче у времену радних акција и градње пруге Шамац - Сарајево. Због свега тога покренуо сам иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему.

 

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана