Vladimir Pištalo, književnik, za “Glas Srpske”: Čim se nešto hvali, to obično i ne valja

Veljko Zeljković
Vladimir Pištalo, književnik, za “Glas Srpske”: Čim se nešto hvali, to obično i ne valja

Zgrada Narodne biblioteke u Beogradu je zapaljena po ličnom naređenju čovjeka koji je Gavrila Principa nazvao fanatikom. Adolf Hitler je taj posao povjerio generalu vazduhoplovstva Aleksandru Leru. Biblioteka je gorjela dva dana. Uništen je veliki književni fond, rukopisi i povelje, kao i cjelokupna prepiska značajnih ličnosti. Uništene su lične biblioteke Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Đure Daničića. Paljenje ove biblioteke vjerovatno je najveći pojedinačni zločin nad kulturnom baštinom u Drugom svjetskom ratu.

Direktor Narodne biblioteke Srbije Vladimir Pištalo kaže kako mu je velika želja da u narednom periodu obnovi ovu zgradu, koja je srušena 6. aprila 1941. godine, kako bi se konačno riješili te traume.

- Planiram da se u vezi s tim pitanjem sastanem i sa patrijarhom Porfirijem, jer postoji i veliki broj crkvenih knjiga. Najbitnije je da postoji volja da se ta biblioteka obnovi te postane memorijalni centar u kom bi se čuvale knjige, ali i obnavljala kultura. Pored toga, želja mi je i da podstaknem ljude da više čitaju. Počeo sam da razmišljam kako to učiniti, tražeći načine, ali ne one uobičajene. Ljudi treba da znaju da je čitanje, pre svega, borba za smisao. Knjiga je poput putovanja koje vam omogućuje da se sprijateljite sa važnim ljudima iz prošlosti. Omogućuje vam da živite i više nego jedan život. Proširuje i horizonte, a u najboljim slučajevima dovodi vas u kontakt sa nečim višim od vas. Mladi ljudi su po prirodi neprilagođeni i onda oni nastoje da izgrade neku frekvenciju između sebe i sveta koji je zaključan. U tom pronalaženju ključeva krije se i smisao života - istakao je Pištalo u intervjuu za “Glas Srpske”.

Pištalo, koji je inače jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, dobitnik NIN-ove nagrade za roman “Tesla, portret među maskama”, ali i brojnih drugih književnih nagrada, otkrio je u nastavku ovog razgovora i zašto je nakon višedecenijskog lagodnog života u SAD odlučio da se vrati u Srbiju, kako obični Amerikanci doživljavaju ove naše prostore, šta za njega predstavljaju Ivo Andrić i Nikola Tesla, ali i zašto smatra da istorija i nije baš najbolja učiteljica.

GLAS: Živjeli ste nešto manje od 30 godina u SAD. Šta Vas je ponukalo da ponovo spakujete svoje stvari i vratite se, a pogotovo u vremenu kada sve više ljudi kreće u suprotnom pravcu?

PIŠTALO: Tih devedesetih imao sam utisak da je jedna faza mog života završena. Nedavno u novinama pročitah izjavu jedne devojke koja reče: “Meni ovakva Srbija ne znači ništa, niti ja njoj”. To je stav ogorčenih ljudi koji odlaze. Razmišljao sam dosta o tome i ja to prosto ne mogu reći za sebe. Istina, otišao sam u neko grozno vreme najveće inflacije, koja je bila gotovo epskih razmera. Sećam se filma Ingmara Bergmana “Zmijsko jaje” u kom čovek ide ulicom, a vetar nosi novac, a on je toliko bezvredan da ni ne pokušava da ga podigne. To tada, tih devedesetih, nisam video u Srbiji, ali jesam ljude koji trče sa vrećama para žureći da taj novac zamene za nemačke marke. Meni i danas nije jasno kako su ljudi tada živeli. Bio je to jedan nezgodan momenat u mom životu, jer se stalno smanjivao horizont očekivanja. Osećao sam se kao da sedim na odsečenoj grani koja nikako da padne. Na kraju sam prelomio i otišao. Kada sam došao u SAD, mnogo mi je pomogao Čarls Simić. Vrlo brzo sam počeo da radim na fakultetu u Nju Hempširu, gde sam predavao američku istoriju. Kako sam završio pravo, ono mi je tada dalo neki osećaj kako, u stvari, funkcioniše društvo. Većini Amerikanaca to je apstraktna stvar. Dosta sam radio na sebi, te čitao najrazličitije stvari. Jednom je ruski književnik Josif Brodski rekao kako je ostavio gimnaziju kako bi mogao da se obrazuje. I kod mene je slično bilo. I verujte, da nisam naučio neke stvari, verovatno kasnije ne bih mogao ni da napišem knjigu o Tesli koja se dešava “i ovde i tamo”. Kada Amerikanci pišu o njemu, oni ne znaju taj prvi deo njegovog života. I obratno. Meni je život u Americi pomogao da sagledam obe te strane. 

GLAS: Da li i dalje smatrate da je Balkan najbolja osnovna škola?

PIŠTALO: Jednom je neko reka: “Kada se vrata zatvore, mi smo previše fascinirani tim zvukom da ne obraćamo pažnju da li se možda neka druga vrata otvaraju”. S obzirom na probleme koji opstaju na ovim našim prostorima, mnogi ne vide prednosti Balkana. Vi vrlo lako možete da razumete neke stvari ako želite. Zapravo, svako razume ono što želi. Naši ljudi, recimo, mogu vrlo lako da razumeju Italijane, Grke, Turke, Ruse, a bogami i Arape. E sada je problem kako se taj naš osnovni kulturni temelj dalje razvija. Imao sam pristojne osnovne škole. Žena Danila Kiša, Francuskinja Paskal Depeš, jednom je istakla kako su naše gimnazije bile dobre, ali i dosadne. I jesu, ali su i davale jednu osnovu. Dobar temelj. Što se tiče fakulteta, došlo je do velike erozije.

GLAS: Kako obični ljudi u Americi doživljavaju ovaj prostor, da li znaju nešto o njemu?

PIŠTALO: Nikako ne doživljavaju. Da budem iskren, nemaju pojma. Ne bih da me pogrešno shvatite, ima mnogo normalnog sveta, dobrih ljudi, ali njihov život je mnogo lokalniji nego kod nas. Oni uglavnom žive u svom nekom malom svetu. To sam ustanovio kada sam jednom prilikom zatražio od svojih studenata da mi kažu ko im je bio glavni junak u detinjstvu. U većini slučajeva odgovor je bio “moj otac” ili “stariji brat”. Ne sumnjam da su oni bili dobri porodični ljudi, ali to je mali svet. To je porodični svet koji je okrenut na neposredne interese, te stoga ni od njih ne treba očekivati da nas razumeju ili imaju predstavu o tome šta se dešava ovde. Eventualno to na neki način, a koji je uglavnom pogrešan, mogu saznati dok piju pivo za šankom i gledaju vesti na televizoru.  

GLAS: A gdje mi najviše griješimo? Kažu da je istorija majka učiteljica, a mi konstantno na popravnom ispitu.

PIŠTALO: Uklešteni smo u jednoj dosta nezgodnoj situaciji. Kad sam bio klinac, mislio sam da je to isključivo do nas. Sada ne mislim tako. Prisutni su globalni faktori. Mislim i da istorija ne može biti učiteljica života. O tome sam govorio i svojim studentima. Da ljudi mogu nešto naučiti od istorije, onda bi valjda to uradili u poslednjih 6.000 godina. Studentima sam govorio i kako ne znam da li je istorija znanje ili neka vrsta samoodbrane. Kao džudo. Ona ne može pomoći svim ljudima, ali možda može vama da se postavite u određenim trenucima. I pisanje antiratne poezije je kao i pisanje glečerske poezije. Glečeri se neće mnogo uznemiriti zbog vaše poezije. Tako je i u prvom slučaju.

GLAS: Da li smo postali zarobljenici društvenih mreža?

PIŠTALO: I ja dobar deo vremena provodim na telefonu, jer se na društvenim mrežama može pronaći zanimljivo štivo. Ranije su se ljudi svađali tri dana oko toga šta je tačno, a sada za par sekundi to izguglaš. Ali bojim se da mi ove mreže koristimo na loš način. Ne mislim da nas one demokratizuju. Zapravo nas zaluđuju. Mnogi ih hvale, a da one ičemu doprinose, ne bi to morali raditi. Mislim da nas one nekako uniformišu. Umesto da postanu instrument obrazovanja, one su postale element zaglupljivanja. Knjige vam govore: “Vi ste Ivo Andrić”, a televizija i društvene mreže da ste Mimi Oro. Eto u kom pravcu sve to ide.

GLAS: Kad ste već pomenuli Andrića, kako gledate na to što se on kod pojedinih naroda sa ovih prostora percepira na jedan sasvim drugačiji i negativan način?

PIŠTALO: Verovatno ne bih bio pisac da nije bilo njega, da me nije nadahnuo svojim knjigama. Kada pričaju o Andriću, obično govore o njegovoj lukavosti, a ne spominju njegovu dobrotu. On je oprao noge svima koje je opisao u svojim delima. Znao je i da se mladi ljudi osećaju izgubljeno i osećao je odgovornost za njih iako ih nije poznavao. Ima jedan njegov junak koji nikada nije rekao neku reč koja nipodaštava ili rastužuje druge. Upravo se i Andrić tako ponašao u stvarnom životu. A to o čemu govorite je čista politizacija. Ne bih o tome, nije vredno pomena. Andrić je bio antikolonijalni pisac. Govorio je kako je zalud pitati drugoga šta ga boli. Ima jedan odlomak iz jedne od njegovih knjiga, a koji pokazuje jednu od suštinskih osobina Andrića. Jednog njegovog junaka sretne austrijski konzul koji mu reče kako ima dobre bečke naočare. A ovaj mu odgovori: “Naočare su bečke, ali oči su naše”. I to je Andrić.

GLAS: Negdje sam pročitao da ste, kada ste došli u Ameriku, na zid u stanu zalijepili novčanicu sa Teslinim likom. Šta danas držite na zidu?

PIŠTALO: Držim neke slike koje mi je poslao teča Vlado Trninić iz Mostara (smijeh). A tu novčanicu sam tada zalepio... Ako se sećate, na njoj je bio veliki broj nula. One su bile nekako dodate na naš život. A novac je, ne treba zaboraviti, izraz vrednosti jednog društva. Meni se dopalo što je Tesla na njima, tako da mi je ta novčanica imala dva značenja.

GLAS: Da li je on uistinu bio toliki ekscentrik kako su ga predstavljali američki mediji?

PIŠTALO: Spoljne stvari je najlakše videti. To je jednom rekao Vernon Hercog, nemački režiser. Amerikanci su više gledali koliko je Tesla često prao i brisao ruke ili koliko je voleo golubove.... Istina, on jeste imao opsesivnu ličnost, ali to nije toliko važno. Puno ima opsesivnih, ali genija malo.

GLAS: U jednoj od svojih knjiga pisali ste i o humoru. Utisak je da se sve svelo na političku satiru.

PIŠTALO: Mislim da su naši ljudi i dalje strašno duhoviti. Možda sada nemamo nekog poput Branislava Nušića, ali imamo, recimo, sjajnog Duška Kovačevića. Znate li koliko je njegovih rečenica opstalo u narodu? Moja omiljena Kovačevićeva rečenica je: “Onakvo đubre, a dobar čovek”. Naši ljudi znaju vrlo često sesti i za kafanski sto i raspredati na duhovit način o svemu. Prisetimo se samo nekih od tekstova iz Balaševićevih pesama. On je sve to čuo od nekih deda na nekim svečarima. I to je prirodni način da se nešto prenese. Naši ljudi vole da govore. A često i znaju.

GLAS: Može li se uopšte živjeti od pisanja?

PIŠTALO: Ma, nema teorije. Tačka. (smijeh) Znam mnogo ljudi i mali broj je onih koji mogu da dobiju, recimo, 100 evra za napisani tekst. Pazite, među njima ima i onih sa prestižnim književnim nagradama. I to je strašno.

GLAS: Da možete nekog teleportovati iz prošlosti, a da nije Andrić, ko bi to bio?

PIŠTALO: Teleportovao bih Aleksu Šantića. Mnogi su govorili i pisali o čistoti njegove ličnosti, ali i o dobroti kakva se teško može naći u današnje vreme. Neko ga je jednom prilikom nazvao desetim Jugovićem. Ta moralnost se u današnje vreme nekako izgubila.

GLAS: Kako objašnjavate to što je hercegovački krš iznjedrio toliki broj poznatih umjetnika?

PIŠTALO: Svi mi živimo u svojim snovima i fantazijama, a ono što nas čini funkcionalnim jeste kako to stoji kada se uporedi sa realnošću. Mislim da su Hercegovci veoma dobri upravo u tome, u sposobnosti da se povežu sa svetom. Oni su vredni ljudi otvorenog oka. Postoji vic o đavolu, Rusu, Amerikancu i Hercegovcu. Kaže đavo: “Hajde, bacite bilo šta u reku, a ako ja to ne izronim, nećete ići u pakao”. Amerikanac baci iglu za kravatu, đavo je izroni. Dođe Rus, baci zrno maka, đavo i to nađe u dubinama reke. Dođe red na Hercegovca. I on baci nešto. I đavo roni i roni... I ne pronađe ništa. Pita on Hercegovca šta je bacio, a ovaj mu odgovor: “Šumeću tabletu”. To je moja verzija budućnosti ovih prostora, bacimo šumeću tabletu u reku, a đavo neka je onda traži.

Desnica i Andrić najveći

GLAS: Ako se ne varam, Vaš naredni projekat biće posvećen književniku Vladimiru Desnici?

PIŠTALO: On je, prema mom skromnom mišljenju, odmah do Andrića. Imao je ogromne izražajne sposobnosti. Desnica je bio suštinski neideološki, zbog čega je platio veliku cenu. Drugo, radilo se i o aristokrati u komunističkom vremenu. Njegov predak Janković Stojan opevan je u mnogim narodnim pesmama. Sve to nisu bile popularne priče u vremenu radnih akcija i gradnje pruge Šamac - Sarajevo. Zbog svega toga pokrenuo sam inicijativu da jedna ulica u Beogradu dobije ime po njemu.

 

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana