Петар Пеца Поповић, новинар и публициста, за “Глас Српске”: Какво друштво, таква и музика

На моје изненађење наставница српског дала је мој писмени дечку са дивним краснописом да га испише на великом хамер папиру. Онда су залепили две лајсне и тако тај писмени задатак закачили у ходник ОШ “Бранко Радичевић”. За ученика шестог разреда то је био незаборавни тренутак. Поготово кад је гледао како старији ученици стоје испред и читају–каже Петар Пеца Поповић, славни новинар, уредник, публициста  о томе шта је била иницијална каписла која је одредила његов животни пут ка новинарству.

- Већ следеће године правио сам сваког месеца зидне новине о музици и качио их по учионици. Долазили су ђаци из других разреда да их гледају. Често су скидали прилепљене слике… Као гимназијалац почео сам да пишем у “Гонгу” и “Сусрету”. После је све ишло неким својим редом - каже доајен домаћег рок новинарства, који је уређивао  данас култне рок часописе “Џубокс” и “Рок”. Писао за “Политику”, “Политикин забавник”, “Блиц”, “Спортски журнал” и многе друге, укратко, ријетко се може наћи особа са таквом рокенрол биографијом као што је Пецина. Опробао се и  у радио новинарству на Радио Београду и Радију 101. Аутор је најдуже документарне рок серије Телевизије Београд (“Рокументи” 1995). Био је и уредник у првој независној телевизијској кући СФР Југославије – читавих мјесец дана (ОК Канал 1989), док та телевизија није забрањена. Познат је по великом доприносу афирмацији забавне и рок музике. Помогао је многим музичарима на почетку каријере: Здравку Чолићу, “Бијелом дугмету”, “Азри”, “Рибљој чорби”, Бајаги и инструкторима, “Последњој игри лептира”. Ових дана промовише и своју нову књигу “Чувар бувље пијаце”, збирку текстова писаних посљедњих 15 година на тему градова, земље, људи и околности у којима живимо.

ГЛАС: Занимљиво је, да Вас је као ватреног звездаша, музика погодила у емоционалну срж сплетом околности на стадиону Партизана?

ПОПОВИЋ: Тачно. На стадиону ЈНА први пут сам видео Ђорђа Марјановића како певајући скида микрофон са сталка, баца сако са сцене и пада на колена. То се разликовао од свега што сам пре видео. За мене је то било инспиративно освајање слободе. Доказ да уз нову музику иде и другачији однос према песми, публици, али и јавности.

ГЛАС: Из данашње перспективе незамисливо је да неки медиј води група ентузијаста као што су водили “Џубокс” и да новина која се бави рокенролом и поп музиком излази у тиражима од неколико стотина хиљада примјерака?

ПОПОВИЋ: Тешко је то данас објашњавати, поготово кад све дневне новине у Србији тешко да имају већи тираж. Нама је било важно сазнање да наша сазнања и укус делимо са истим емоцијама са читаоцима, радећи нешто што старији па ни други медији, не разумеју.

ГЛАС: Захваљујући рокенролу и новинарству пропутовали сте велики дио свијета, разговарали са бројим музичким именима, били дио великих момента рок историје од острва Вајт до Хајдучке чесме итд... Шта је најважнија ствар која вам остаје као сјећање из тог сада помало митског времена?

ПОПОВИЋ: Увек зрно неке доброте коју нисте очекивали на том месту и у таквим околностима. Схватите после да захваљујући томе имате обавезу да савладате личне несавршености и решите се својих слабости.

ГЛАС: Једнако занимљива прича је она да Вас је у новине “Рок 82” и музичко новинарство на неки начин вратила монархистичка опаска у магазину “Интервју” код Пере Златара.

ПОПОВИЋ: Тако испада. Као заменик великог Пере Златара направио сам гаф у реклами за новогодишње издање часописа “Интервју”. Оглас је гласио “Последњи дани нашег последњег краља” и емитован је само једно вече. Обојица смо експресно смењени. Ја сам се повукао у подрум “Политикине” зграде и тамо са екипом младих људи почео да правим концепцију за нови музички часопис.

ГЛАС: Као уредник, радили сте два најтиражнија и слободно се може рећи најутицајнија медија домаће рок периодике “Џубокс” и “Рок”? Шта су биле сличности а шта разлике између њих, тј на чему сте базирали основе уредничког концепта ?

ПОПОВИЋ: Сличности су што су у оба часописа радили млади са мало претходног искуства. У “Џубоксу” смо поштовали традицију оригиналног покретача Николе Караклајића у смислу заступљености сваког жанра популарне музике уз стална тумачења историје. У “Року” смо инсистирали на актуелности. Жеља је била да се по садржају и ексклузивности носимо са светским часописима и активније учествујемо у догађајима. Издавали смо плоче, правили спектакле (“Yu рок мисија”) и помагали рок фестивале. О последњим годинама “Џубокса” и “Поп-Рока” нисам најпозванији да сведочим. Више сам волео да покрећем него да гасим.

ГЛАС: Како смо стигли до времена у којем су поштоваоци “Азре”, “Идола”, “Рибље чорбе”, “Бијелог дугмета”, “Смака”...  постали апсолутна мањина док медијима доминира бескрајна парада кича и ријалити естетике повлађујући апсолутном (не)укусу већине?

ПОПОВИЋ: Живимо у другим историјским околностима, у другачијим државама и другачијим друштвеним вредностима. Музика од Конфучија до данас осликава друштво у којем настаје. То је велика истина.

ГЛАС: Колико су Вас период гашења рок медија, распад државе, ратови и комплетна психоза 90-тих погодили у том занатском-новинарском смислу. Да ли сте се осјећали разочарано или супротно мотивисано да на други начин дате отпор том периоду медијског мрака?

ПОПОВИЋ: Ја сам у “годинама расплета” дефинитивно побеђен, јер су пред мојим очима и ушима нестајали идеали и вредности на којима сам одрастао. Колико сам могао, учествовао сам и даље дон-кихотски учествујем у одбрани онога чега се не могу и немам право одрећи. У супротном бих издао своју прошлост и пријатељства која сам по Југославији и свету стекао.

ГЛАС: Генерално, гдје данас видите музичко новинарство. Да ли оно има смисла и сврху па чак и своју публику?

ПОПОВИЋ: Има један битан детаљ. Себе никад и нигде нисам представљао као рок критичара. Био сам и остао новинар који је имао срећу да целог живота ради оно што воли. Да пише о оном што га занима и ономе што га боли.

ГЛАС: Успијевали сте да спојите различите медије и послове у Вашу биографску причу, од новина преко радија до телевизије и издаваштва. Шта је тако широк спектар послова узео, а шта дао Пеци Поповићу?

ПОПОВИЋ: Осећај да није лоше испитати границе своје радозналости. У сваком од тих послова које наводите добио сам нека од највећих постојећих признања без да сам икада припадао политици или власти.

ГЛАС: Талас пандемије и терет година однио је бројне познате личности миљеа у којем сте радили деценијама, од Ђорђа Балашевића преко Марка Брецеља  и Пеђе Вранешевића до Игора Мандића. Да ли регион може изњедрити достоје насљеднике ових великана или је тај период заувијек за нама као једно “Заробљено време”?

ПОПОВИЋ: Неки дан ми је Дуле Вујошевић јавио да је Дејан Мијач умро речима: “Још један великан за кога не постоји замена”. Погледајте тај најновији низ одлазака Веља Павловић, Милан Влајчић, Игор Мандић, Петар Сканси и Дејан Мијач. Без њих и мој живот не би имао инспирацију, радост и богатство које се не купује парама.

ГЛАС: У посљедње вријеме сте неколико пута реаговали, рекло би се за ваше стандарде оштрије и никад директније ангажовано, на медијско-друштвено-политичко стање у Србији. Да ли вјерујете да свако личним ангажманом доприноси позитивним промјенама или једноставно више нисте могли ћутати?

ПОПОВИЋ: Нисам ја од оних који верују да могу ишта променити, али ме име и презиме обавезују да указујем на злочине који се врше према мом завичају. Ти што то раде имају резервни положај, свој завичај. Ја немам. Рођен сам и данас живим у истој кући и немам намеру да одем. Али, желим да дишем чистији ваздух, да из наше заједничке земље једем здраво воће и поврће и слободно пијем воду из чесме. Ако то могу у Милану и Лондону, то хоћу и у Београду. Неподношљиво је живети у граду у коме се олако мењају називи улица, дижу споменици по ћефу једне особе и праве тргови или преправљају делови града по мери нечијих комплекса. Ако већ 50 година плаћам порез у родном граду имам право да се успротивим његовој непрестаној девастацији. Никад ми није пало на ум да паметујем по градовима и срединама којима природно не припадам. Ако је то грех, пристајем да га носим.

Нова књига

ГЛАС: Ваша тренутно посљедња књига, збирка Ваших колумни и текстова, има занимљив назив “Чувар бувље пијаце”. Зашто баш тај наслов и шта ова књига нуди читаоцима у односу на остатак Вашег публицистичког опуса?

ПОПОВИЋ: Искрено се надам да није баш последња. “Чувар бувље пијаце” је трећа књига у три године са текстовима које сам објављивао током последњих 15 година. Прва, “Пролећа у Топчидеру”, тематски се односила на мој завичај, значи Београд. Друга, “Трагови у бескрају” на узоре, учитеље и пријатеље из света музике који су умрли, али које нисам имао право да заборавим. У другом и трећем издању је додатак који се односи на 23 музичке личности из земље у којој сам рођен, трагично изгубљене током короне. “Чувар бувље пијаце” је збирка текстова о градовима, земљама, људима и околностима у којима живимо. Професор Михајло Пантић, уредник куће КОВ из Вршца, мисли да у тим текстовима има и мало трагова литературе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.