Petar Peca Popović, novinar i publicista, za “Glas Srpske”: Kakvo društvo, takva i muzika

Na moje iznenađenje nastavnica srpskog dala je moj pismeni dečku sa divnim krasnopisom da ga ispiše na velikom hamer papiru. Onda su zalepili dve lajsne i tako taj pismeni zadatak zakačili u hodnik OŠ “Branko Radičević”. Za učenika šestog razreda to je bio nezaboravni trenutak. Pogotovo kad je gledao kako stariji učenici stoje ispred i čitaju–kaže Petar Peca Popović, slavni novinar, urednik, publicista  o tome šta je bila inicijalna kapisla koja je odredila njegov životni put ka novinarstvu.

- Već sledeće godine pravio sam svakog meseca zidne novine o muzici i kačio ih po učionici. Dolazili su đaci iz drugih razreda da ih gledaju. Često su skidali prilepljene slike… Kao gimnazijalac počeo sam da pišem u “Gongu” i “Susretu”. Posle je sve išlo nekim svojim redom - kaže doajen domaćeg rok novinarstva, koji je uređivao  danas kultne rok časopise “Džuboks” i “Rok”. Pisao za “Politiku”, “Politikin zabavnik”, “Blic”, “Sportski žurnal” i mnoge druge, ukratko, rijetko se može naći osoba sa takvom rokenrol biografijom kao što je Pecina. Oprobao se i  u radio novinarstvu na Radio Beogradu i Radiju 101. Autor je najduže dokumentarne rok serije Televizije Beograd (“Rokumenti” 1995). Bio je i urednik u prvoj nezavisnoj televizijskoj kući SFR Jugoslavije – čitavih mjesec dana (OK Kanal 1989), dok ta televizija nije zabranjena. Poznat je po velikom doprinosu afirmaciji zabavne i rok muzike. Pomogao je mnogim muzičarima na početku karijere: Zdravku Čoliću, “Bijelom dugmetu”, “Azri”, “Ribljoj čorbi”, Bajagi i instruktorima, “Poslednjoj igri leptira”. Ovih dana promoviše i svoju novu knjigu “Čuvar buvlje pijace”, zbirku tekstova pisanih posljednjih 15 godina na temu gradova, zemlje, ljudi i okolnosti u kojima živimo.

GLAS: Zanimljivo je, da Vas je kao vatrenog zvezdaša, muzika pogodila u emocionalnu srž spletom okolnosti na stadionu Partizana?

POPOVIĆ: Tačno. Na stadionu JNA prvi put sam video Đorđa Marjanovića kako pevajući skida mikrofon sa stalka, baca sako sa scene i pada na kolena. To se razlikovao od svega što sam pre video. Za mene je to bilo inspirativno osvajanje slobode. Dokaz da uz novu muziku ide i drugačiji odnos prema pesmi, publici, ali i javnosti.

GLAS: Iz današnje perspektive nezamislivo je da neki medij vodi grupa entuzijasta kao što su vodili “Džuboks” i da novina koja se bavi rokenrolom i pop muzikom izlazi u tiražima od nekoliko stotina hiljada primjeraka?

POPOVIĆ: Teško je to danas objašnjavati, pogotovo kad sve dnevne novine u Srbiji teško da imaju veći tiraž. Nama je bilo važno saznanje da naša saznanja i ukus delimo sa istim emocijama sa čitaocima, radeći nešto što stariji pa ni drugi mediji, ne razumeju.

GLAS: Zahvaljujući rokenrolu i novinarstvu proputovali ste veliki dio svijeta, razgovarali sa brojim muzičkim imenima, bili dio velikih momenta rok istorije od ostrva Vajt do Hajdučke česme itd... Šta je najvažnija stvar koja vam ostaje kao sjećanje iz tog sada pomalo mitskog vremena?

POPOVIĆ: Uvek zrno neke dobrote koju niste očekivali na tom mestu i u takvim okolnostima. Shvatite posle da zahvaljujući tome imate obavezu da savladate lične nesavršenosti i rešite se svojih slabosti.

GLAS: Jednako zanimljiva priča je ona da Vas je u novine “Rok 82” i muzičko novinarstvo na neki način vratila monarhistička opaska u magazinu “Intervju” kod Pere Zlatara.

POPOVIĆ: Tako ispada. Kao zamenik velikog Pere Zlatara napravio sam gaf u reklami za novogodišnje izdanje časopisa “Intervju”. Oglas je glasio “Poslednji dani našeg poslednjeg kralja” i emitovan je samo jedno veče. Obojica smo ekspresno smenjeni. Ja sam se povukao u podrum “Politikine” zgrade i tamo sa ekipom mladih ljudi počeo da pravim koncepciju za novi muzički časopis.

GLAS: Kao urednik, radili ste dva najtiražnija i slobodno se može reći najuticajnija medija domaće rok periodike “Džuboks” i “Rok”? Šta su bile sličnosti a šta razlike između njih, tj na čemu ste bazirali osnove uredničkog koncepta ?

POPOVIĆ: Sličnosti su što su u oba časopisa radili mladi sa malo prethodnog iskustva. U “Džuboksu” smo poštovali tradiciju originalnog pokretača Nikole Karaklajića u smislu zastupljenosti svakog žanra popularne muzike uz stalna tumačenja istorije. U “Roku” smo insistirali na aktuelnosti. Želja je bila da se po sadržaju i ekskluzivnosti nosimo sa svetskim časopisima i aktivnije učestvujemo u događajima. Izdavali smo ploče, pravili spektakle (“Yu rok misija”) i pomagali rok festivale. O poslednjim godinama “Džuboksa” i “Pop-Roka” nisam najpozvaniji da svedočim. Više sam voleo da pokrećem nego da gasim.

GLAS: Kako smo stigli do vremena u kojem su poštovaoci “Azre”, “Idola”, “Riblje čorbe”, “Bijelog dugmeta”, “Smaka”...  postali apsolutna manjina dok medijima dominira beskrajna parada kiča i rijaliti estetike povlađujući apsolutnom (ne)ukusu većine?

POPOVIĆ: Živimo u drugim istorijskim okolnostima, u drugačijim državama i drugačijim društvenim vrednostima. Muzika od Konfučija do danas oslikava društvo u kojem nastaje. To je velika istina.

GLAS: Koliko su Vas period gašenja rok medija, raspad države, ratovi i kompletna psihoza 90-tih pogodili u tom zanatskom-novinarskom smislu. Da li ste se osjećali razočarano ili suprotno motivisano da na drugi način date otpor tom periodu medijskog mraka?

POPOVIĆ: Ja sam u “godinama raspleta” definitivno pobeđen, jer su pred mojim očima i ušima nestajali ideali i vrednosti na kojima sam odrastao. Koliko sam mogao, učestvovao sam i dalje don-kihotski učestvujem u odbrani onoga čega se ne mogu i nemam pravo odreći. U suprotnom bih izdao svoju prošlost i prijateljstva koja sam po Jugoslaviji i svetu stekao.

GLAS: Generalno, gdje danas vidite muzičko novinarstvo. Da li ono ima smisla i svrhu pa čak i svoju publiku?

POPOVIĆ: Ima jedan bitan detalj. Sebe nikad i nigde nisam predstavljao kao rok kritičara. Bio sam i ostao novinar koji je imao sreću da celog života radi ono što voli. Da piše o onom što ga zanima i onome što ga boli.

GLAS: Uspijevali ste da spojite različite medije i poslove u Vašu biografsku priču, od novina preko radija do televizije i izdavaštva. Šta je tako širok spektar poslova uzeo, a šta dao Peci Popoviću?

POPOVIĆ: Osećaj da nije loše ispitati granice svoje radoznalosti. U svakom od tih poslova koje navodite dobio sam neka od najvećih postojećih priznanja bez da sam ikada pripadao politici ili vlasti.

GLAS: Talas pandemije i teret godina odnio je brojne poznate ličnosti miljea u kojem ste radili decenijama, od Đorđa Balaševića preko Marka Brecelja  i Peđe Vraneševića do Igora Mandića. Da li region može iznjedriti dostoje nasljednike ovih velikana ili je taj period zauvijek za nama kao jedno “Zarobljeno vreme”?

POPOVIĆ: Neki dan mi je Dule Vujošević javio da je Dejan Mijač umro rečima: “Još jedan velikan za koga ne postoji zamena”. Pogledajte taj najnoviji niz odlazaka Velja Pavlović, Milan Vlajčić, Igor Mandić, Petar Skansi i Dejan Mijač. Bez njih i moj život ne bi imao inspiraciju, radost i bogatstvo koje se ne kupuje parama.

GLAS: U posljednje vrijeme ste nekoliko puta reagovali, reklo bi se za vaše standarde oštrije i nikad direktnije angažovano, na medijsko-društveno-političko stanje u Srbiji. Da li vjerujete da svako ličnim angažmanom doprinosi pozitivnim promjenama ili jednostavno više niste mogli ćutati?

POPOVIĆ: Nisam ja od onih koji veruju da mogu išta promeniti, ali me ime i prezime obavezuju da ukazujem na zločine koji se vrše prema mom zavičaju. Ti što to rade imaju rezervni položaj, svoj zavičaj. Ja nemam. Rođen sam i danas živim u istoj kući i nemam nameru da odem. Ali, želim da dišem čistiji vazduh, da iz naše zajedničke zemlje jedem zdravo voće i povrće i slobodno pijem vodu iz česme. Ako to mogu u Milanu i Londonu, to hoću i u Beogradu. Nepodnošljivo je živeti u gradu u kome se olako menjaju nazivi ulica, dižu spomenici po ćefu jedne osobe i prave trgovi ili prepravljaju delovi grada po meri nečijih kompleksa. Ako već 50 godina plaćam porez u rodnom gradu imam pravo da se usprotivim njegovoj neprestanoj devastaciji. Nikad mi nije palo na um da pametujem po gradovima i sredinama kojima prirodno ne pripadam. Ako je to greh, pristajem da ga nosim.

Nova knjiga

GLAS: Vaša trenutno posljednja knjiga, zbirka Vaših kolumni i tekstova, ima zanimljiv naziv “Čuvar buvlje pijace”. Zašto baš taj naslov i šta ova knjiga nudi čitaocima u odnosu na ostatak Vašeg publicističkog opusa?

POPOVIĆ: Iskreno se nadam da nije baš poslednja. “Čuvar buvlje pijace” je treća knjiga u tri godine sa tekstovima koje sam objavljivao tokom poslednjih 15 godina. Prva, “Proleća u Topčideru”, tematski se odnosila na moj zavičaj, znači Beograd. Druga, “Tragovi u beskraju” na uzore, učitelje i prijatelje iz sveta muzike koji su umrli, ali koje nisam imao pravo da zaboravim. U drugom i trećem izdanju je dodatak koji se odnosi na 23 muzičke ličnosti iz zemlje u kojoj sam rođen, tragično izgubljene tokom korone. “Čuvar buvlje pijace” je zbirka tekstova o gradovima, zemljama, ljudima i okolnostima u kojima živimo. Profesor Mihajlo Pantić, urednik kuće KOV iz Vršca, misli da u tim tekstovima ima i malo tragova literature.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.