Николина Фригановић, глумица, за “Глас Српске”: Најтеже је страх претворити у савезника

Одсуство васпитања, емпатије, разумијевања, стрпљења, духа, људске комуникације, природног једноставног живота ме све више узнемирује. Нисам особа којој прија све ово, слабо функционишем у оваквом свијету. С једне стране је потребно бити информисан и упућен, а  са друге, искрено, не знам шта бих радила са свим тим информацијама  - у мени нема простора за сав тај садржај.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” глумица Народног позоришта Републике Српске Николина Фригановић, с којом смо разговарали о времену у којем живимо, о органичењима која преживљавамо и о умјетности као љековитом чуду у свему томе. Фригановићева је у посљедњих годину дана остварила запажене улоге у представи “Странци у ноћи”, серији “Кости” и филму “Дара из Јасеновца”.

- Вољела бих кад бисмо могли да живимо присније, интимније, опуштеније, безбрижније. А како?! Нова правила која доноси савремени свијет су тешка за многе - додаје Фригановићева.

ГЛАС: Отуђеност је један од мотива “Странаца у ноћи”, једне од нових представа у НПРС. Шта можете да нам кажете о раду на том комаду?

ФРИГАНОВИЋ: Ми смо се, сплетом околности, отуђили једни од других и прије пандемије. О томе говори ова представа. Радили смо интензивно, посвећено, били смо усмјерени једни на друге. То није био лак процес. Овај текст је настао на основу филмског сценарија. Ту је било много замки, али и много вјежбе, тешких проба, и различитих енергија. Када погледате резултат све је лако и једноставно. Циљ нам је био исти и успјели смо. Као и многе представе и ова захтјева математичку прецизност, концентрацију и тимски рад. У представи говоримо о отуђености, поквареним односима, покиданим нитима, а наш рад док креирамо такав комад морао је бити присан. Односи су морали да буду чисти, између себе смо морали да повежемо чврсте нити, да имамо разумијевање и повјерење. На сцени се живи неки други живот. У томе је једна од чари овог посла. Публика је завољела представу и то је наша награда.

ГЛАС: Страх од самоће један је сегмент који је проткан кроз представу. Страх од људи начини друге личности, које се припајају друштву да не би биле саме. Да ли ће то да буде учесталије сада, кад смо принуђени да будемо одвојени од других или ће се људи мало вратити себи?

ФРИГАНОВИЋ: Најтеже је суочити се са самим собом и бити сам са собом, борити се са својим страховима и начинити од њих савезнике, а не противника. То су напорни и дуготрајни процеси. Људи се данас боје и људи и себе. Боје се самоће, заједнице, сутрашњице, данашњице, старости, пандемије и природних непогода. Страх влада свуда и не да нам да дишемо нормално. Али ипак дишемо и док год је тако, у мени постоји вјера и нада да ће се људи вратити себи без страха  од живота и онога што он носи.

ГЛАС: Тренутна ситуација се одражава на све сфере дјеловања. Гдје Ви видите живот након тога? Како из овога изаћи што мање оштећен?

ФРИГАНОВИЋ: Кажете “након тога”. Па то је дивно, то значи да ће доћи крај. Само нека дође. Живот ће се наставити као и послије многих других историјских догађаја. Он траје и сада, додуше, у некој осакаћеној форми. А како изаћи што мање оштећен? Пробаћу да се водим нечим што сам чула у једном разговору, а то је да је оптимизам недостатак информација. Правити селекцију информација и хранити себе квалитетним садржајем. Тако се јача дух, јачају се чисте и позитивне мисли, емитује се боља енергија. Човјек може да буде здравији. То је процес. Најтеже је почети.

ГЛАС: Опстанак саме умјетности у оваквим временима дјелује као подвиг, али потреба за умјетношћу увијек постоји.

ФРИГАНОВИЋ: Људима је умјетност потребна. То се све видјело у овом периоду. Уочила сам то по представама у Народном позоришту, Дјечијем позоришту и у ГП “Јазавац” - људи желе  позориште, игру, музику, концерте, изложбе. Тражиле су се карте више. А ја сам на почетку мислила да људи неће хтјети. Ми смо радили нове премијере,  играли представе и одржавали репертоар, себе и позориште у животу. Све епидемиолошке мјере су биле спровођене. Није  било лако. Није ни сада. Често је са разлогом присутан неки грч и стрепња. У нашем послу и у позоришном језику “маска и дистанца” значе нешто друго. Ми морамо бити изложени.  А исто тако, нас глумаца, без игре и рада нема. Ми смо у малој мисији да себи и публици да колико-толико сачувамо здрав разум у овим лудим временима. Терапија од два сата. Парафразираћу оно што је Хелен Мирен рекла у овогодишњој поруци за Свјетски дан позоришта - наш посао је увијек праћен неизвјесношћу, навикли смо на то.

ГЛАС: Гдје је слобода у овом свијету? Шта је за Вас слобода и постоји ли уопште?

ФРИГАНОВИЋ: У суштини, нисмо ми слободни људи. Слободан си онолико колико то омогућиш сам себи у свом малом свијету. Око нас је много видљивих и невидљивих граница, на разним нивоима. Највећа слобода коју можеш да доживиш у животу је слобода унутар свог бића.

ГЛАС: Када говоримо о слободи, осврнула бих се на слободу у умјетности. Како коментаришете брисање и укидање одређених епизода и филмова насталних у другим временима, с онлајн платформи, у име политичке коректности и “мијењања историје”?

ФРИГАНОВИЋ: Да се историја може поправити на клик, било би сјајно, ми бисмо живјели диван живот.

ГЛАС: С обзиром на то да је рад позоришта био прилично органичен, а са друге стране, снима се много серија, како коментаришете то уздизање продукције на овим просторима?

ФРИГАНОВИЋ: Телевизија је много моћан медији. Серије су популарне свуда у свијету. Доста се снима, највише  у Србији. Овдје код нас у РС И БиХ и не толико. А имамо потенцијал за то. Велика продукција не значи нужно да ће све то да буде квалитетно, али подржавам.  Потребно је да људи раде, да стичу знање и искуство. У мору тих серија десиће се нека која  ће бити одлична, појавиће се неки нови сјајни млади глумци и глумице, откриће се неки нови таленти из свијета костима, сценографије, музике, камере. Можда ће и неки стари обожавани глумци засијати новим сјајем. 

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о Вашем лик, Љиљи из серије “Кости”? Она је једна ведра особа у прилично сивом свијету. Како одржати такву ведрину у стварности?

ФРИГАНОВИЋ. Љиља је добри дух серије. Рекла сам већ неколико пута, да свако насеље у граду има неку своју Љиљу. То су људи који су позитивни без обзира на то шта им се дешава у животу. Ведри, скромни, непосредни и брижни. Радују се  ситницама. Имају лоше тренутке, али само отресу прашину са таквих осјећања и иду даље. На живот гледају као на дар, а не као на терет. Грле свој живот какав год да је. То је била и основа када смо почели да креирамо њен лик. Мени је било задовољство да играм такву жену. Она је на неки начин била  Костин ослонац и љубав без калкулације. Можда је зато побрала велике симпатије код публике. Не знам како одржати такву ведрину у животу. Када играм, тада ми је лако, тада сам  и ја ведра. Зато волим да играм.

ГЛАС: Глумили сте у филму “Дара из Јасеновца”. Какви су Ваши утисци што се рада на филму тиче и сталне важности теме којом се бави?

ФРИГАНОВИЋ: То је била наша људска дужност и ми смо на овај начин одали помен за вјечни мир њихових душа. Ово није само филм, ово је стање свијести, ово је дубоко поштовање. Жељела сам свим срцем да будем дио културе сјећања на жртве Јасеновца. Када се прича о Јасеновцу некада има сувише ријечи, некад недовољно, а некада су и непотребне. Некад је потребна тишина. Рад на овом пројекту је била наша чиста емоција у гласној тишини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.