Моника Херцег, пјесникиња, за “Глас Српске”: Књига није таблета за срећу

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” пјесникиња Моника Херцег, која је ове седмице гостовала у Бањалуци, на четвртом регионалном фестивалу књижевности “Императив”, одржаном у Банском двору, говорећи о збирци “Вријеме прије језика”. Ова физичарка која пише поезију, осим наведене збирке, објавила је и збирке “Ловостај” и “Почетне координате”. Добитница је бројних награда, чланица Хрватског друштва писаца и уредништва часописа “Поезија”.

- Љубав је основна сила друштва. Она скупља човјечанство и гура га према бољој будућности. Она је наша брига једних за друге, оно што омогућује да другима приђемо. Љубав према другоме покреће све битно. Вољети другога значи увијек бити на правој страни која се бори за једнакост - додала је пјесникиња.

ГЛАС: Када пишете, колико бисте рекли да уносите аутобиографског у своје стихове? И да ли у томе постоје границе?

ХЕРЦЕГ: Граница аутобиографског и оног што процес писања унесе у писање некад је тешко разлучива. Први корак можда је укоријењен у мене, али након тога текст који понекад сам има своју вољу и смјер. Пишемо ли и лажи? Наравно. Грозно би било да пишемо само своје истине, а и погрешно. Не вјерујем да треба бјежати од аутобиографског, као што не треба бјежати ни од ангажованости писању, али прије свега нужно је мислити на само писање. Битније је мислити о томе како да у оно што пишемо, чак и ако није заиста наше искуство, уђемо дубоко да га можемо осјетити као наше.

ГЛАС: Шта је за Вас као пјесникињу слобода?

ХЕРЦЕГ: Живимо у свијету симулиране слободе којом нас покушавају умирити, и то што су нас увјерили да смо слободни, седатив је који нас удаљава од могуће слободе. Систем у којем живимо живимо, у којем смо дио капиталистичког аутомата за производњу ствари којима постајемо опсједнути, дио аутомата који некоме узима храну, некоме је даје превише, не може бити слобода. Свијет који било кад некога може оставити на улици да скапа од глади, свијет у којем се и даље дешавају ужасавајућа насиља према дјеци и слабијима, свијет који омогућује било какву експлоатацију и на томе темељи нешто што зовемо слобода, не може бити слободан свијет. Слободу можда треба тражити у идеји неслободе, мислећи о другима као неодвојивима од нас самих. Ако се изборимо за будућност која ће, да парафразирам Шимборску, у једном човјеку имати снажног и доброг човјека, можда изборимо и слободу.

ГЛАС: Ко су аутори и ауторке који су можда имали утицај на Вас?

ХЕРЦЕГ: Утицаји се мијењају. Управо сам читала сјајну књигу Саманте Швеблин, “Сезона кентукија, а полако сам упловила и у једну, засад ми се чини, невјероватну књигу, “Оредесу”. За “Оредесу” сам сигурна већ сада да ће ми бити једна од најбитнијих књига, као што је то и “Физика туге” Георгија Господинова. Кад сам била у средњој школи, један од најбитнијих тренутака мог читања био је узимање у руку књиге Итала Калвина. Баш у тој средњој школи, док смо одрастали и излазили, некако смо читали и поезију па бисмо, често несрећно заљубљени, једни другима читали Неруду. Била је то привилегована младост која тада није мислила на толико тога. Чињеница да смо већ тада били толико слободни да пијани по градском плацу читамо једни другима пјесме које смо написали. И пјевали бисмо, по цијелу ноћ. Дјеца која смо били била су неоптерећена, искрена, бескомпромисна, храбра. Да се вратим и на питање о слободи, можда ми се тада чинило да јесмо слободни.

ГЛАС: Како спајате физику и поезију?

ХЕРЦЕГ: Ради се о сличном начину размишљања, и креативности. Сама физика, било да се ради само о механици или о комплекснијим стварима унутар квантне физике је увијек изазов, јер поставља проблем или опажање које је потребно ријешити и објаснити. Тај креативни процес је диван и омогућује тражење рјешења, модела и често од нас очекује не само примјену онога што знамо него и размишљање изван оквира. Умјетност је, а тиме и писање, иста ствар. Наше образовање пропушта прилику, а то је да на сличан начин учи дјецу како треба користити обоје. Оптерећени смо бубањем чињеница умјесто да смо фокусирани на критичко размишљање и развијање креативности.

ГЛАС: Јесу ли пјесници храбрији од других, јер одлуче да дио себе подијеле са свијетом и треба ли поезија да буде лијек за онога који пише, а и оног ко чита?

ХЕРЦЕГ: Писање није храброст. Постоје људи који свакодневно посвећују живот другима, томе да би их заштитили, поправили, спасили. Све је то много храбрије од писања. С тим на уму, не мислећи да је писање ишта посебно и будући да сам већ у старту у некој кукавичкој бранши, настојим да живим тако да будем храбрија. Свакодневно допуштам да ми је стало, да волим, а и да се наљутим. Говорим своју истину кад мислим да треба. Настојим да се залажем за праве ствари. Бити гласна око њих. И за мене су људи који настоје то исто храбри. Код писања је ствар ионако јасно постављена. Да бисмо до писања дошли, морамо да будемо бескомпромисни. Не мислити, само писати. Свако такво писање, макар био наизглед и о нечему десетом што нема везе с писцем, јесте суштинско дијељење писца себе са свијетом. Но, то није храбро писање, то је писање

Може ли писање бити исцјељујуће? Наравно, али оно је, прије свега посао којем смо заиста посвећени. Тај посао некад је срећнији, некад тежи, све зависи од пуно фактора. Нисам сигурна ни да је увијек у питању лијек. Књига није таблета за срећу. Књига је пут којим је некад тешко ходати, јер је могуће упознати себе. Библиотерапија која се озбиљно бави могућностима које књижевност има не поставља књижевност као самопомоћ. Увијек је ријеч само о томе да је књига прича, пјесма оно што одувијек јест - могућност да гледамо туђим очима, да упознамо толике ликове и научимо да свијет посматрамо као шире и комплексније. Самим тим свака је нова књига и могућност за наш властити развој. Тако нас ни поезија неће сигурно лијечити неким шарлатанским инстант методама, али читање поезије омогућиће нам нове увиде, за почетак ће нам дати бар можда тих неколико минута тишине од мравињака свакодневице.

ГЛАС: Како мислите да тренутна дешавања у свијету могу (или већ јесу) да се одразе на промјене у нама самима?

ХЕРЦЕГ: Некад ми се чини да ће ствари бити у реду, некад мислим да неће. Свуда је и даље толико глади и ратова, толико смрти, толико свега о чему не би требало мислити, а требало би заправо. Ништа нас не може јаче тјерати на промјене него бол која нам се може приближити. Ја “возим” на своју дјецу, “возим” на њихов смијех и повјерење које ме свако јутро пошкакља, на њихову њежност и љубав и отвореност према свијету. То све довољно је за толико чуда дневно. Да и сам повјерујеш да нам има помоћи. Ако дјеци дамо шансу да одрасту у људе са шансом, да нас спасе с оним с чим дођу, а што им ми кроз њихово одрастање украдемо нестрпљењем, насиљем, ружним ријечима, границама, мањком љубави и њежности, свијет би био већ сутра бољи. Да спасимо нашу дјецу од нас самих.

ГЛАС: Како ће се ово одразити на књижевност, на умјетност и културу и на све те сфере које су и прије овога често остајале некако скрајнуте?

ХЕРЦЕГ: Умјетност, ма како била скрајнута, досад је преживјела и све свјетске ратове, а и горе пандемије. Умјетност је потреба мислећих бића која јесмо и то се неће промијенити ни усред глобалних криза. Можда ће се јављати различити одговори на кризу, али суштински неће пуно тога мијењати.

“Императив”

ГЛАС: Колико је важно постојање оваких манифестација као што је “Императив” и колико то може да помогне публици да се боље упозна с регионалним књижевницима?

ХЕРЦЕГ: Сусрети су увијек битни, ми смо бића од сусрета, колико волимо бити и од самоће. Читање је писцу најбитније, читање је и читаоцу, наравно, најбитније. Али овакви фестивали омогућују неку врсту малих помака, мицања ради боље перспективе, а онда и дијељења тих искустава. Много људи чији рад заиста волим и цијеним не бих никада сусрела да није било оваквих тренутака, а то је на крају оно што остаје. Познанства и пријатељства која нас мијењају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.