Миливоје Јовичић: Вјесник рата био бијег сарајевских Јевреја

Предводио их је један Американац који је дошао одмах послије 25. марта када су муслимани напрасно одустали од Лисабонског споразума. Питао сам их зашто то чине и куда иду, а они су углас рекли да су њихове процјене да ће у БиХ почети рат и да они хоће да га избјегну како не би страдали, као што је претходног рата страдао велики број њихових сународника.

Каже то у интервјуу "Гласу Српске" посљедњи предратни директор Аеродрома "Сарајево" Миливоје-Миле Јовичић. На тој позицији био је од 1985. до јуна 1992. године, када је аеродром предат UNPROFOR-у ради допремања хуманитарне помоћи у Сарајево. Свједок бројних догађаја из времена када је БиХ клизила у рат и првих ратних мјесеци у Сарајеву преточио је сјећања у књигу "Два дана до мира" са поднасловом "Дневник са Аеродрома Сарајево април-мај 1992". Њен аутор од маја 1993. живи и ради у Канади, а књига је под истим насловом доживјела и издање на енглеском језику. Послије топлог пријема у свом стану у Торонту, Јовичићу су почела да навиру сјећања.

* ГЛАС: Која су то два дана дијелила БиХ од рата и мира?

ЈОВИЧИЋ: У књизи говорим највише о догађањима у априлу 1992. године. По мом мишљењу, био је то преломни мјесец за судбину БиХ. Муслимани су нешто прије тога били прихватили Лисабонски споразум и онда напрасно одустали од њега. БиХ је доведена на ивицу рата. Настала је конфузна ситуација. Народ је заузео Скупштину БиХ и извиждао Алију Изетбеговића. Рудари из Зенице стигли су у Сарајево. Тада је требало нешто урадити да се заустави срљање у рат. Да је тада нешто предузето, народ би то подржао и за два дана би се ситуација окренула и до рата не би дошло. Нажалост, то се није десило. Онда имате Изетбеговића, који се враћа из Лисабона, гдје је требало да потпише споразум. Умјесто тога, муслимани нападају све објекте ЈНА у граду и он се враћа у Сарајево. Занимљиво је да од мене тражи да некако пренесем Радовану Караџићу поруку да два дана не бомбардује Сарајево и да ће он потписати Лисабонски споразум. Није ми било јасно зашто му он то није рекао у Лисабону, него тражи да то урадим ја, иако нисам имао никаквих контаката са Караџићем. Наравно, поруку нисам могао пренијети јер су "Зелене беретке", а не Срби, пуцали по Сарајеву и аеродрому.

* ГЛАС: На аеродрому сте били свједоци многих догађања која су тих априлско-мајских дана претходила рату у БиХ. Која су Вам остала најдубље урезана у сјећање?

ЈОВИЧИЋ: За судбину БиХ био је најважнији долазак америчког амбасадора Ворена Цимермана, средином априла. Имао је разговор са Изетбеговићем и исти дан се вратио. Послије његовог одласка, 19. априла, одржан је састанак муслиманског руководства у Сарајеву. Шта је било на том састанку сазнао сам од једног високог представника СДА, чије име сам објелоданио у књизи, који сљедећег јутра долази на аеродром и одлази за Београд и Турску. Рекао ми је да је било гласање о томе да ли муслимани треба да наставе преговоре са Србима у оквиру Европске заједнице или да одустану од њих и крену у рат. Већина је одлучила да се крене у рат против ЈНА и Срба, јер је то од њих тражио амбасадор Цимерман. Да ли је неко до сада писао о томе са муслиманске стране - не знам. Кад то буде написано, сазнаће се пуна истина о рату у БиХ. До нас на аеродрому дошло је и то да су Американци обећали да ће за десет дана бомбардовати "четнички Београд", па отуда и мој закључак да су Американци гурнули у рат муслимане и кумовали рату у БиХ, о чему је у својој књизи о Југославији писао и сам Цимерман, уз оцјену да би муслимани много више добили Лисабонским него што су добили Дејтонским споразумом.

* ГЛАС: Били сте домаћин многим страним и домаћим званичницима. Кога бисте са данашње дистанце посебно издвојили?

ЈОВИЧИЋ: Све су то били краћи, куртоазни сусрети. Са Изетбеговићем сам се, на примјер, сусрео четири-пет пута и сваки пут смо разговарали са, ако могу да кажем, узајамним поштовањем. Рецимо, ја га упознам са текућим проблемима на аеродрому. Он пита шта предлажем, ја му кажем и он потпуно прихвати моје приједлоге. Нажалост, дешавало се и супротно. Мени на аеродрому каже да ће питање деблокаде аеродрома ријешити, не војно, него дипломатски, а исто вече аеродром буде нападнут јаком ватром пјешадијског и другог наоружања, па ми се јављала дилема ко у БиХ стварно одлучује, предсједник Предсједништва или старјешине паравојних јединица?

* ГЛАС: Преко сарајевског аеродрома се одлазило, а мало долазило. Ко је по Вашем мишљењу био вјесник рата који долази?

ЈОВИЧИЋ: Када са ове дистанце погледам уназад, вјесник рата у БиХ био је одлазак око 300 чланова породица сарајевских Јевреја. Предводио их је један Американац који је дошао одмах послије 25. марта кад су муслимани напрасно одустали од Лисабонског споразума. Питао сам их зашто то чине и куда иду, а они су углас рекли да су њихове процјене да ће у БиХ почети рат и да они хоће да га избјегну како не би страдали, као што је претходног рата страдао велики број њихових сународника.

* ГЛАС: У Вашој књизи на много мјеста се помињу авион "кикаш" и пилот Стеван Попов. Због чега су они били важни?

ЈОВИЧИЋ: То је наставак приче о евакуацији више од 30.000 грађана Сарајева. У томе је главну улогу одиграла транспортна авијација ЈНА и авион "кикаш". Ради се о карго авиону "Б-707", који је ЈНА заплијенила на загребачком аеродрому због илегалног допремања оружја хрватским "зенгама". Њиме је управљала посада чији је капетан био Стево Попов. Стева је био пилот ЈАТ-а и резервни официр ЈНА који је возио овакав авион. ЈНА га је мобилисала и отуд он за командама "кикаша". Много људи је са сарајевског аеродрома превезено и малим транспортним авионима "АН-26" који примају по педесетак путника. Међутим, "кикаш" је примао до 500 људи и зато је он био на устима свих који су жељели да се спасе напуштањем Сарајева ваздушним путем.

* ГЛАС: Када сте Ви напустили Сарајево и шта је било пресудно да донесете ту одлуку?

ЈОВИЧИЋ: Са аеродрома сам отишао 9. маја 1992. године. Послије напада на колону ЈНА у Добровољачкој, исто вече је изведен изузетно јак напад "Зелених беретки" на аеродром. Минобацачком ватром оштећено је много објеката и зимске опреме. Писта је била пуна шрапнела које нисмо могли да очистимо, тако да више није било летова. Тада је дошла наредба радницима контроле лета да се јаве дирекцији у Београду. И ја сам са њима пошао да видим шта ће бити са аеродромом. Тих дана смо ми са аеродрома покренули иницијативу да се овој ваздушној луци додијели неутралан статус, односно да се не користи у војне сврхе, него искључиво за хуманитарне летове. Сматрао сам да сам тиме урадио највише што сам могао за аеродром, па сам одлучио да се окренем породици. Ускоро сам се увјерио да рат иде у најгорем смјеру. Схватио сам да је најбоље да идемо и не будемо доведени у прилику да други одлучују о нашој судбини, а ми да мрзимо. Годину по изласку из Сарајева дошли смо овдје у Торонто и нисмо се покајали.

* ГЛАС: Да ли је остало нешто што нисте, а требало је да напишете у књизи?

ЈОВИЧИЋ: Мислим да сам написао све што је важно и што се тиче аеродрома. Изнио сам много података који могу бити од помоћи некоме ко се бави историјом да склопи пуну слику о томе како је БиХ отишла у рат. На потезу је друга страна, посебно господин из тадашњег врха СДА који сада живи у Турској, а из Сарајева је отишао 20. априла 1992. године.

Биографија

Миливоје Јовичић рођен је у Гучеву код Рогатице 1948. године. Основну школу завршио је у Рогатици, а средњу и Машински факултет у Сарајеву.

Десет година радио је у сарајевском "Петролинвесту", након чега долази на чело Аеродрома "Сарајево".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.